KUDA
Brod kojim upravljamo kamo to brodi,
ni prirodu ni sebe više ne štedimo.
Pitamo li se ponekad čemu to vodi,
da sečemo grane na kojima sedimo!
Zar su ponos naš dimnjaci elektrana,
avion koji sa piste upravo poleće?!
Zar to može biti lepše od prolećnog dana
kad zamiriše prvo prolećno cveće?
Zar nas od auspuha ne zaboli glava,
dok bicikl propada negde u garaži.
Ne osećamo li više kako miriše trava
i da po njoj šetamo, od nas ona traži?!
I snegovi kad padnu, belo nije belo,
zar veštačku prirodu hoćemo da pravimo?
Stavimo li ponekad prst na čelo,
da onim što „kuvamo“ sami sebe davimo!
Iz utrobe zemlje svašta vadimo,
a od nje očekujemo da nam dugo živi.
Prestanimo više ta zlodela da radimo,
jer za smrt njenu – sami bićemo krivi!
Sačuvajmo prirodu, vazduh i vodu,
počnimo od sutra neki život novi.
Gosti i kapetani budimo na brodu,
ne skrećimo s pravca – zna on kuda plovi!