„POŠLI SMO MRTVI, NEMAMO ŠTA DA IZGUBIMO“
Govor poručnika Tasića srpskim vojnicima i invalidima jedan je od najlepših obraćanja u kom vojni zapovednik ohrabruje svoju četu.
Deo ovog govora ovekovečio je i Dušan Kovačević u svojoj drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, prema kojoj je 2009. godine snimljen istoimeni film u režiji Srđana Dragojevića. Poručnika Tasića u filmu tumači Branislav Lečić, a u sjajnoj predstavi Ateljea 212 koja je žarira i palila krajem osamdesetih godina nalazio se Svetozar Cvetković.
„Kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke – na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš, dok te ima – napadaj!
Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju, da im mrtav smetaš!
Zatim, podoficira koji vikne „Juriš braćo!“ – odmah ću ubiti. Viče se samo: „Za mnom braćo!“
Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam – i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira…
…Zatim, ako ste ikada čuli za reč „povlačenje“, od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti.
Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad!
Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je uzad svake druge komande i ona naređuje: ni koraj nazad! Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja i to će mu biti poslednje što je ugledao.
Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi – to da vam uvek bude na pameti! Pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo.
Ako Bog da da pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi! U ovom ratu branimo otadžbinu – zemlju otaca naših, borimo se za sinovinu – zemlju naših sinova. Između otadžbine i sinovine nas nema!“