NE DOLAZI MENI POD PROZORE
Pod prozore više ne dolazi,
prestala sam davno da te volim.
Zalud travu, zelenu, ne gazi
i ne plači iako te boli…
Tvoja patnja kao nož me seče,
do lepote moje – što ti stalo?!
Što me mirnu ostaviti nećeš,
zašto ti je srce uzdrhtalo?!…
Zalud patiš, tvoja biti neću,
ne ljubim te, nit volim ikoga.
Žalim tvoju izgubljenu sreću,
odlazi mi od prozora, moga!…
Zaboravi da sam bila tvoja –
i da sam te volela bezumno!
Idi – umrla je ljubav, moja!
Zašto mučiš, sebe, nerazumno?!
DOVIĐENJA
Doviđenja, dragi, doviđenja;
ti mi, prijatelju, jednom beše sve.
Urečen rastanak bez naseg htenja
obećava i sastanak, zar ne?
Doviđenja, dragi, bez ruke, ni slovo,
nemoj da ti bol obrve, povije –
umreti – nije nista na ovom svetu novo,
al’ ni živeti – baš, nije novije!