OTKUD VAM PRAVO
Ko vam reče da me krvavim rečima
pod nogama bacate,
ko vam da pravo da me
pod svodom od bola blatite?
Ko vas pozva da mi kopate
po srcu koje krvari,
napola umrlo u nekom
ratu od umrlog zivota?
Ko vam reče da ću vas
uvagom od mojih uboda
primiti u mali deo mozga
gde sam podhranila svaki trn od udarca i reči?
Ko vam da da me žicom vežete
za podsmeh udaha bola,
vaše ste snove u folije uvili
ko vam reče da to radite
da bi moje ubili?
Otkud vam pravo da besom
mašete vašim pravom
nad životom mojim?
Da l’ to ja za vas više ne postojim?
Ne marim za pravo koje ste sami uzeli
vi ste abortus odbačen svojim
o, ja još živim, još postojim,
po prvi put se nikog ne bojim…
Svoja sam kao i onda kad ste me
bodljama od žice vezali
svoja sam bila i kad ste me do krvi stezali,
svaki klin ste mi ko jagnjetu zabili
mojim ste se krikom hvalili…
Otkud vam pravo da opet tražite
da mi bol od vas blažite,
sve uzmite, dušu mi pustite
ona je oblake dotakla, mene u beskraj vinula,
otkud vam pravo da me bodljama opet mamite?
PRIČAJ MI
Pričaj mi o brezi
što šumori lišćem
I vetru što šapat
Razdanom razliva.
Pričaj mi o reci
što žubore nosi
ko sve tajne sveta,
pa se tiho sliva.
Pričaj mi o danu
što se suncem budi
pa mirišu cvati bagrema
kraj puta.
Pričaj mi o maloj
seljančici plavoj
kako snove svoje
zaneseno nosi
poderanom džepu od plavog kaputa.
Pričaj mi sve reči
najlepše što jesu
da umiriš srce, što udahom sanja
sve snove u plavom sa jutrom sačuvaj
i srce joj nežno što se Njemu klanja.