PUT U VEČNOST
Sila vitezova kraj Morave gazi,
Prašina se digla od silnih kopita,
Orlušina crna sa nebesa pazi,
Da im se anđama za sudbu ne pita.
Škripa oklopnika i pomamnih ata,
Vrištanje paripa – iskešeni zubi!
Osmeh vitezova – kao brat na brata…
Poslednji oprošaj – zadnji put se ljubi.
I ostaju polja, grozni vinogradi,
Nestaje za njima vinorodna Župa,
Odlaze ka jugu s pobedom u nadi,
Dok se srpska strepnja u uzdahu kupa.
Uspravni sa Knezom Lazarom na čelu,
I Milošem što se kao barjak blista,
Sa zmajem na štitu, u zlatnom odelu,
I čelom što sija kao istina čista.
Silni vitezovi, sva snaga Srbije,
Odlazi iz Kruševca ka putu u slavu,
Odlaze na Kosovo gde se bitka bije
Za večnost što čeka svaku srpsku glavu.