(OD)ROĐENI LOVAC
Mačka je poznati zmijolovac i čuva kuću. Kako domaća mačka lovi zmiju i spašava svoje ukućane
„Zmija, zmija, dodji brzo, dodji!“ – jako zaklikta moja supruga iz dvorišta.
„Ma mani me se ženo, kakva zmija u dvorištu, u sred Beograda. Imam „zmiju“ samo u kući“ – odgovaram odrečno jer ne bih da si prekidam gledanje rukometa na TV-u i da budem instant zmijolovac sa kablovske televizije.
„Aaaa, ma dodji, zmija, kako sad da prostirem veš?! – vapi žena za muškom pomoći, jer smo mi muški po defaultu i lovci i lovina. Tako nas kreacionistička evolucija sačinjela, što bi rekli jadranski Srbi.
„Zovi Fantoma da ti pomogne, on je zmijolovac i specijalista za te stvari!“ – dovikujem sad već u modu za zezanje sa mojom uznemirenom ženom.
Slika sa lica mesta: Mačor Fantom i zmija oči u oči se gledaju i odmeravaju snage na stazi
Fantom je naš mačor, ulični mačor, koji se ponaša kao pas i ne ispušta nas iz vida.
Ipak, kako naidjoše reklame na tv-u lenjo i mrzovoljno se digoh da vidim to čudo od zmije u centru grada.
Kad ono stvarno, stvarno zmijica. Stoji na stazi i polako se gega. Mi se svi okupili oko nje i gledamo je.
Gledam gde je mačor Fantom da nas spase, kad eto njega, čim je spazio nas odmah je dotrčao i počeo da nam priča nešto i da se gnezdi oko nogu.
„Fantom, vidi zmija, spašavaj nas!“ – pokazujemo mu prstom zmiju na metar udaljenosti od nas.
Imali smo žensku mačku Lizu koja je bila istinski lovac, nekoliko zmija nam je donosila kao ulov, puhove, žabe, ptice, sve što se kreće. I uvek je to s ponosom stavljala pred naše noge. Rodjeni lovac i zmijolovac.
No, što se tiče zmija u gradu, tu nema razloga za strah, jer u našoj zemlji postoje samo dve otrovne zmije – poskok i šarka. Poskoka ima duž potoka i rečica, na stenama i planinama, dok je šarka uglavnom prisutna po livadama i u planinskim predelima. Vrlo je retko da nekoga ujede otrovna zmija, i to baš ako je nagazite ili naletite iznenada na nju pa onda odbrambeno deluje i napadne vas. Prva pomoć je da odmah odete do najbližeg lekara da dobijete serum protiv zmijskog ujeda.
A šta radi naš zmijolovac Fantom? Zmija gmiže na metar od njega a on?
Ne konstatuje je.
Ćerka uze mačora u ruke i postavi ga pred samu zmiju, da se suoče oči u oči, da mu vidimo probudjeni istinkt, ipak je to divlji ulični mačor. Hoće li nas zaštititi?
Ništa.
Pogleda poluzainteresovano u zmiju, nit je pipnu, nit se uznemiri, okrenu glavu od nje i poče da nam opet nešto mjauče i brblja te da se češe o naše noge kao da zmija ne postoji!
O Tempora, O Mores!*
„Odrodjeni mačore! O vrećo buva! O kmekavi gradski kicošu! Gde ti je instinkt? Gde ti je predatorska priroda? Bruko jedna!“ – vrištah ja na njega.
„Ti nisi mačor, ti si nikakav zmijolovac, ti si … ma obična krpa od mačora! Pa pored tebe kolo zmija može da nam igra oko kuće, propalico jedna!“ – nisam mogao da se zaustavim od nadahnutog zezatorskog „razočarenja u kućnog predatora“.
Tako vam je to kad socijalizujete kućnog ljubimca, kad ga mazite i hranite, ubijete u njemu sve njegove prirodne ubilačke instinkte.
A zmija?
Ona se polako dogegala do travnjaka, uz moj smešni i neuspešni pokušaj da je uhvatim i odnesem na bezbedniju poziciju. Ta se zmija uvijala ko blesava, kad sam je nežno uzeo prstima za vrat, ona se iznedala počela bacakati u trenu, da sam hitro poskočio unazad od instant doze adrenalina, na radost prisutne publike koja je vrištala od smeha. Jedno je gledati na kablovskoj kako love zmije, a drugo je kad sam kreneš rukom na gmizavca.
I zmija nastavi dalje ka travi gde je brzo nestala, baš na mestu gde moja supruga suši veš, na šta je ona prekorno pogledala u svog zmijolovca, to jest mene, i najljupkijim tonom na svetu me upitale:
„A kako misliš da ja sada ovde prostirem veš pored zmije?“
Trep, trep, trep …
„Vidji ženo, zmija na zmiju ne ide.” ;-)
—
* O tempora, o mores! – slavna je Ciceronova rečenica u njegovom Prvom govoru protiv Katiline. Prevodi se izrazom Čudnih li vremena, čudnih li običaja!
Zlatko Šćepanović