STARI SVET LOMI
Pod rtom prošlosti, okeanom bez obala.
Ja posmatram ljubav koju odnose vetrovi,
stada u bekstvu, u noći mog života nestaju.
Moje oči su svetiljke vremena
Zemalja uspomena, mojih srećnih ostrva!
Plemićska uživanja, veličanstveni odmori!
hitri konji mojih mladićskih godina
ne zamarahu mi srce šumom svojih kopita.
Pleo sam, pleo od vetra i reči dugačak šal
sa sivim kolirom podržavan grehovima.
S mog poslednjeg praga, skrivao je Akropolj.
I savijao k zemlji svoj šlem s perjanicom.
Da li si gladan zemlje? O kraljevstvu da li sanjaš?
Da li bi promenio kožu, zavičaj i boju?
Dve vile su se nagle da bi uzele moj šlem
od gvožđa i njihovim poljupcem razderali moje srce.
Tužan i tih vetar nepoznat pod zvezdama
koji nije došao s glavnih strana sveta,
raširio je preko zaliva dan pun zle kobi:
stari svet je slomljen, pripremajmo brodove.
________________________________________
Maks Žakob (1876-1944) živeo je sa Pablom Pikasom, bio blizak sa Gijomom Apolinerom, uopšte nezaobilazna figura prvog talasa avangarde, mada ne tako upečatljiv i zapažen kao pesnik, sve do svoje smrti. Ipak, ova pesma, iako polazi od subjektivnog, govori o prelomu koji se dešava u to vreme.