Brezovanje

Kada umoran legnem da spijem
i kada snove najlepše snijem,
kada sam danima na teškom putu
umoran ogrnut majčinim skutom,
pritisnut tugom u teško vreme
kada se satire srpsko seme,
na mnoge kuće stavlja se reza;
pred mojim očima stalno je breza.

Ljulja se, leprša, lišćem treperi,
k’o da mi kaže: „Pomiluj, uberi;
ako nećeš brezu ti biraj drugo
al’ nemoj biti odsutan dugo;
jer svako drvo pašnjak i njiva,
ovde posebnu dušu ima;
drugih se puteva zauvek mani,
samo su jedni, tvoji Vrnčani.“

Kad bejah dete, siroto, gladno,
nikad se nisam oseć’o jadno;
snagu mi davali i krepili telo
ti divni Vrnčani, moje milo selo.

Kad odrastoh, živeh s velikom mukom,
jer nije mi sve išlo za rukom;
ceo radni vek oznojeno čelo,
al’ snagu mi davalo, moje milo selo.

I kada sunce života zalazi,
Još jednu želju u meni nalazi;
Tu gde sam rođen, da počiva telo,
Jer to su Vrnčani, moje milo selo.