GUVERNER
I budim se, kao kroz san, što i jeste, čujem neko zvoni na vratima da očita vodu na vodomeru… Da mu, pripitom, opet dižem drven poklopac, i onaj metalni, da klečim na kolenima…
Želeli ste da postanete guverner Narodne Banke Jugoslavije?
– Narodne Banke Savezne, Republike, Jugoslavije! – ispravlja me, neobični posetilac u snu Dragoslav Avramović.
Priča sočno, kao da mu je voda krenula na usta, kada nas je sekretarica, u kabinetu, ponudila kafom.
– Gospodine guverneru, može kafa?
– Može, može…
– Hm! – To mi nešto miriše…
– Na neku dobru žensku, uleće u razgovor, profesor doktor Dragoslav Avramović.
– A Vi, gospodine – obraća mi se guverner.
– Kolega!? – dodaje, omiljeni mi gost, nalickanoj, napirlitanoj, neveštoj za bilo kakav vid komunikacije, osim da prima pozive – dolazne i odlazne, na telefonskoj sekretarici, i da naručuje kafu koju će po svemu sudeći, doneti još atraktivnija, kafe kuvarica.
– Gorčiju za mene, a za kolegu s malo šećera!
– Da, da,na vrhu kašičice šećera, tako!?
– I kako ste zaustavili, galopirajuću inflaciju, devedeset treće!?
– To je tajna eksperata mog tima! Ha, ha… Šalim se… Pa gledaj sinko, mi smo smirili inflaciju, smanjili smo javne nabavke, vezali smo se za dojč marku! Hhhhh! Užasno mi se spava. Gde je ta kafa!?
– Evo… Izvolite gospodo! – reče sekretarica.
– Može li i ratluk i voda! Slatkišu!?
– ‘oćeš i muzičku želju!? – Već je iznervirana kafe kuvarivca.
– Dajte kolegi, šta želi, vidi ‘leba ti, sa Pokojnom Milevom; ona mora da ima još od rubrike Puls magazina, čuva ga u šteku znam… to mi je rekao Dušan Dojčinović iz Leskovca, verni, počasni član redakcije, dok je nisu ugasili, mislim rubriku: Puls čitalaca…
Ćao mačke, nema više… beše pisalo i nestade negde… Pokojna Mileva.
– Mileva! – Mileva!
– Doziva je guverner. – Nema odgovora… Otišla je negde sa Vitni i Ejmi, 100%.
– Nego gde smo ono stali!?
– Aha! Seti se u dahu, prof. dr. Dragoslav Avramović. – Kod galopirajuće inflacije…
– Što mi se srce nešto uzgalopira!
– Nije ti ništa hipohondru! To je od magle i smoga! – reče mi guverner, još i ovo. Sve čudnije od čudnijeg, da ne mora biti.
– Imam džak para! –reče mi guverner.
– Konvertibilnih!?
– Zini da ti kažem! – izrevoltirano će, guverner.
– E, znate onaj Vaš konvertibilni dinar, dedica, s bradicom. Smotali smo ga devedes’ četvrte, znači, i dunuli: hors!
– Šta ste bre dunuli!? – začuđeno će Dragoslav.
– Ma, probali smo, heroin u liftu…
– Na pasošu smo povukli crtu…
– Odradili smo heroja!
– I to mi pričaš, a zabranjeno je?
– Kao i falsifikovanje, što se kažnjava po zakonu!
– Pa to piše, na svakoj novčanici
– I na onoj od 100 dinara, iz SFRJ!?
– Pa, da – potvrđuje guverner Dragoslav Avramović.
– Nešto mi nije dobro… da prilegnem…
I leže onako sa sve cipelama, u odelu, i kravatom, na radni sto.
– Dragoslave! Gospodine, guverneru! Guverneru!
Dragoslave! Avramović! Avramović!
I budim se, kao kroz san, što i jeste, čujem neko zvoni na vratima da očita vodu na vodomeru… Da mu, pripitom, opet dižem drven poklopac, i onaj metalni, da klečim na kolenima…
Pa ono Dojčinović, bunovan od sna, čujem, kao Avramović.
– Šteta, pa je bio samo san. Neobični, priznajte!?
Super! Super!!!