KOŠMAR
Udišem pohlepno tvoj
opojni zadah
i rušim se u procepu
beskonačnosti i mrtvila.
A voleh te nekad u
rujnom obzorju jeseni.
I mišljah, da sreća
nije ružin prah…
O, kako samo očajno
poželeh da te
upijem u sebe
osmehom sveobuhvatnim!
… a ostade mi samo bela smrt.
I vetar, koji izbrisaše
srebrni ružin prah…
Videh te, jednom, na kraju sumraka
kako spokojno vučeš poderano srce.
Osetih strah treptanja krila ptice
nemoćne da dođe po svežu krv.
KAD NESTANE SNA
Kad jednom, za svagda nestane sna
Kad jednom utihne mašte pesma
Kada jednom u trenutku večnosti
Zaboravimo na smelo kliktanje slasti
Došli smo do kraja
Kada budemo sa setom mislili na te dane
Beskrajna nežnost u nečijim crnim očima
Kada ne može da nas gane
Kada pokleknemo pod teskobom jutarnjeg sivila
Bili smo izgubljeni
I kada jednom zauvek istisnemo san iz sebe
Zaboravimo na postojanje jednog malog
Dela neba našeg
I postanemo krvnici sopstvenog
Svemogućeg ideala
Ubili smo sebe