PREISPITIVANJE ZASLUGA

Četnički general „uzdrmao“ poziciju partizanskog komandanta. Otvaranje arhiva i otkrivanje novih činjenica promenili sliku o prošlosti. Zašto je odjednom Draža popularniji od Tita?

 

Nedavna prezentacija istraživanja o tome kako različite generacije građana vide sporne političke teme u Srbiji, koje je obavila grupa studenata sa Fakulteta političkih nauka, pokazala je zanimljivu sliku o „omiljenosti“ istorijskih ličnosti.

draža popularniji

To se prevashodno odnosi na „mrtvu trku“ između Josipa Broza Tita i Dragoslava Draže Mihailovića i o njihovoj istorijskoj ulozi. U ovom istraživanju, u kome je prosečna starost ispitanika bila 43 godine, komandant četničkih formacija je za jedan promil ispred vrhovnog komandanta partizanskih jedinica. Dražinu ulogu kao pozitivnu ocenilo je 59,2 odsto anketiranih, a Titovu 59,1.

Rezultat ovog ispitavanja javnog mnjenja, bez obzira na to što je obavljen na relativno malom broju ispitanika – malo više od hiljadu, može da ima dvostruko tumačenje. Prvo se odnosi na duboku podelu u srpskom narodu, inače dobrodošlu zastupnicima te teze. A drugo je sasvim suprotno i daje naznake da je došlo do ozbiljnijeg sazrevanja mlađih genaracija u pogledu na političku prošlost.

Ako pođemo od starosne strukture ispitanika, suočićemo se sa činjenicom da je većina njih rođena i odrastala u Titovoj Jugoslaviji. Njih su učili da je maršal krajnje pozitivna istorijska ličnost, neprikosnoveni lider i nosilac oslobodilačke borbe i antifašizma, a general Draža krajnje negativan, kao izdajnik i saradnik okupatora.

Šta su donele godine koje su iza nas, s kraja prošlog i početkom ovog veka, što će uticati na promenu stava u odnosu na ovu dvojicu vođa dvaju pokreta koji su bili u građanskom ratu?

Brozov kult, negovan i dograđivan gotovo pola veka, poput klatna na zidnom satu, dodirnuo je jednu krajnju tačku. Sledstveno tome, izgleda da i u životu, kao i u fizici – da bi se to klatno umirilo, mora najpre da dodirne onu drugu, suprotnu tačku. Drugim rečima, Titovo životno delo moralo je da prođe tu fazu, od kulta do provlačenja kroz blato, dok se klatno ne umiri.

Njegove velike amplitude u ponašanju, odnosu, stavovima prema saradnicima, okolini i događajima bile su dosta česte. Valjda su i zbog toga mnogobrojna svedočanstva njegovih savremenika, ali i istraživača, često kontradiktorna. Sve to je počelo da krnji Titov apsolutni autoritet i odnos naroda prema nametnutoj slici o nepogrešivom vođi.

U jednom od retkih trenutaka otvorenosti, Aleksandar Ranković, drugi čovek revolucije i nove Jugoslavije, do Brionskog plenuma, rekao je: „U ratu je Tito više puta zapadao u velike depresije i bio demoralisan…“

Prvi Brozov napad malodušnosti zabeležen je 7. decembra 1941, neposredno posle pada Užičke republike, u selu Drenovi u Sandžaku. Tog dana je održana sednica Politbiroa na kojoj su bili Kardelj, Ranković, Đilas, Žujović i Lola Ribar. Tito je šokirao svoje saradnike: sastanak je otvorio predlažući ostavku!

Da li je taj pokušaj da podnese ostavku bila griža savest zbog odluke, pred Hadsonom, engleskim oficirom, da pošalje radnički bataljon na Kadinjaču, gde su svi izginuli, u trenutku kada je sudbina Užica bila odlučena? Nemačka ofanziva nije mogla da se zaustavi. Ali Kadinjača je dobila svoju poemu i postala partizanski mit.

Sledeća velika Titova obmana, prema svedočenjima članova Vrhovnog štaba, na kojoj je temeljio svoju komandantsku veličinu, bila je „varka“ sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. „Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta da nas goni 20.000 četnika…“

Titovo ponašanje za vreme operacije „Reselšprung“, „Konjićev skok“, odnosno za vreme desanta na Drvar, takođe menja stvorenu idealizovanu sliku o njemu.

Kada su Nemci shvatili da se Titovo sklonište nalazi u drvarskoj pećini, napad su usmerili u tom pravcu. Usledila je baražna vatra i niko nije mogao da izađe iz kolibe u pećini. Maršalu je predloženo brzo povlačenje dok je to još moguće. Tog trenutka kod Tita se pojavila ona poznata malodušnost. Bio je vidljivo uplašen, pa čak i uspaničen.

Slovenački istoričar Jože Pirjevec o dešavanjima u pećini piše:

„Žujović se probio do pećine i kolibe. Našao je Tita u svečanoj uniformi i Zdenku u vojnoj. Očito ga je bila uverila da se preda Nemcima. Crni, kome je Tito već dugo išao na živce, nije postupio baš obzirno. Potegao je revolver i počeo vikati: ‘Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. ‘Oćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu a upropastiš i izdaš našu borbu?!’ Pretnjom ga je naterao da napusti sklonište i koritom potoka izađe iz pećine.“

Sva ova saznanja bacala su mrlju na svetao lik maršala Tita. Istovremeno, obelodanjivanje novih činjenica o generalu Dragoslavu Draži Mihailoviću postepeno ga je rehabilitovalo u očima običnog čoveka.

Jedan od prvih potresa u konvencionalnom pogledu na istoriju izazvala je izjava ruskog istoričara dr Borisa Anatoljeviča Starkova, profesora na Univerzitetu u Peterburgu, da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe, objavljena pre 20 godina u „Večernjim novostima“. Tada se saznalo da je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović bio jedan od najvažnijih ljudi sovjetske službe na Balkanu. Međutim, nije on bio klasičan špijun, agent u običnom smislu te reči. Pukovnik Draža bio je veliki nacionalista i monarhista, i sama ta njegova ideološka odrednica unapred je isključivala mogućnost da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali Mihailović, kao iskusni obaveštajac, smatrao je da je komunistički Sovjetski Savez, „crvena Rusija“, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Jugoslaviju.

Potvrda da su postojali odnosi na relaciji Moskva – Mihailović jeste i Staljinova dilema u decembru 1941. godine, na koga da se osloni u Jugoslaviji. Na četnike ili proleterske jedinice? Na Dražu, monarhistu i nacionalistu, ili na Tita. Njegovi prethodni pokušaji da ujedini ta dva pokreta pokazali su se neuspešnim. Oba susreta koja je Tito imao sa Dražom bila su pod Staljinovim pritiskom. Još 1942. godine Moskva je želela saradnju sa Dražinim jedinicama. Ali sa tim se, izgleda, nije složila naša izbeglička vlada, koja se nalazila u Londonu.

To otkriva dokument – niz depeša koje je predsednik izbegličke vlade iz Londona slao u Kairo i u štab Jugoslavenske vojske u otadžbini. Ovaj prvorazredni istorijski dokument više je nego jasan. Josif Visarionovič Staljin je u jesen 1942. godine bio spreman da više pomaže četnicima Draže Mihailovića nego Titovom partizanskom pokretu. Zato je on jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira da za potrebe četnika formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću i da organizuje zajedničke radio-emisije ravnogoraca i crvenoarmejaca. Obaveštajci Jefta Šašića će doći u posed ove dokumentacije odmah po oslobođenju Beograda i predati je Moši Pijadi, koji je prosleđuje Josipu Brozu Titu. Dokument je, inače, pronađen u ličnoj Titovoj arhivi.

Istorija je, međutim, višedimenzionalna, njen cilj je da omogući da se jedno vreme razume i objasni a ne da se presuđuje. Ona, istorija, kao vrtlog čitavog niza činjenica koje se međusobno prožimaju, a vrlo često suprotstavljaju, podrazumeva da se ništa ne može posmatrati u relaciji crno i belo. Po svemu tome, tako je i sa događanjima u okupiranoj Srbiji te 1941. godine.

Četnički pokret Draže Mihailovića ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, kako je zvanično nazivan, bio je i ostao jedan od najkontroverznijih pojava u Drugom svetskom ratu, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Celokupna sudbina ovih vojnih formacija donekle podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno.

Poslednjih dvadesetak godina, a u svetu i mnogo ranije, objavljen je popriličan broj tekstova i publikacija u kojima se dokazuje da je Draža Mihailović prvi koji je u Srbiji, na celom jugoslovenskom prostoru, i čak u Evropi, pobio „antifašistički barjak gerile“. Tvrdi se da je prvi počeo da stvara vojnu organizaciju i prvi počeo oružane napade na okupatorsku vojnu silu.

Paralelno s padom partizanske tvrđave u Užicu, poslednjih dana novembra 1941, Nemci su krenuli na Ravnu goru u pet kolona. Nisu naišli na značajniji oružani otpor. Pojedina dokumenta kazuju da su neki Nedićevi oficiri prethodno dojavili Mihailoviću da se sprema ofanziva na taj deo Srbije i da Draža naređuje da se sve jedinice koje su obezbeđivale taj prostor povuku i rasprše na razne strane.

Ipak, ofanziva na Ravnu goru nije bila baš bezuspešna. U izveštaju nemačke 342. divizije piše se da je u toj akciji 475 četnika zarobljeno, a ubijeno 11 vojnika i jedan oficir. Domogli su se dvojice majora, Aleksandra Mišića, Dražinog prvog saradnika, i Ivana Fregla, načelnika štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, i još petorice oficira. Ovu dvojicu majora Nemci će streljati 17. decembra u Valjevu.

Sva ova saznanja garnirana podacima da su četničke formacije prve zauzele Kraljevo, da su Nemci istovremeno raspisali poternicu za Titom i Dražom, da je general Ler pred streljanje napisao da je lično od Hitlera dobio naređenje da mu privede generala Mihailovića, živog ili mrtvog, lagano su menjala i odnos prema toj maglovitoj prošlosti. Tako se menjala „skala omiljenosti“ u javnom mnjenju.

Izvor: Novosti.rs