Zbog čega se dešava banovanje sajtova i blogera od strane Youtube i Google?

INTERNET POLITIKA

Kad Youtube i Google banuju tvoj sajt od koga živiš, postavićeš pitanje kako je došlo do toga. Banovanje sajtova razrađeno je do tančina od strane velikih korporacija koje imaju na milione korisnika.

 

Da vam kažem koju reč o poslovanju (i zarađivanju) koja zavise od velikih korporacija (koje imaju milione korisnika).

Čitam malopre o jutjuberima koji su imali milione subscribera i preko noći ostali bez svojih naloga jer im je Youtube ugasio nalog, zato što je, naime, Youtube na nekom njihovom video klipu našao nešto banalno sporno.

Ti ljudi su, inače, zarađivali i živeli od jutjubovanja.

Čitam kako su neki (koji još imaju aktivne youtube naloge) zapali u depresiju, neki završili na psihijatriji, kako se žale da su pod konstantnim stresom zbog čestih promena algoritma pretrage i pravila na Youtube (da ne spominjem sada onu jutjuberku što je upala u youtube zgradu i počela da puca na zaposlene).

Skrolujem dalje po FB i nalećem na postove ljudi iz grupe „Upwork Srbija“ kojima su nalozi suspendovani a 90% njih ne zna ni zašto, niti može da sazna zašto, jer je gotovo nemoguće doći do „živog čoveka“ koji radi u Upworku, jer uglavnom „mašine“ odgovaraju na poruke.

Nije u pitanju korisnik ili dva, već MASA banovanih ljudi.

Onda se prisetih mojih preduzetničkih početaka, kada mi je celokupna zarada firme zavisila od Google Adsense.

Godinama gradiš sajtove, i samo jednog jutra stigne mail „Your Google Adsense account is suspended“.

Našao bot na mom forumu da je neki član foruma tražio link ka programčetu za download Youtube klipova (Google inače ne voli takve programe i smatra da si mu dušmanin ako linkuješ takve programe), neki drugi član mu linkovao jedan takav program, i to je to, sajt ti je izbačen iz Google Adsense programa zarade.

Kaže mi drug „vidim dolaziš u kancelariju i već danima se vidi da ti nije dobro“.

Rekoh, prijatelju, gde će da mi bude dobro, kad sve što sam gradio godinama otišlo je preko noći zbog gluposti… oni su banovali hiljade i hiljade sajtova… čak i kad pošaljem žalbu pitanje je da li će tu žalbu iko da pročita, jer ako su banovali sto hiljada sajtova njima je onda stiglo sto hiljada žalbi.

(odbanovali su me ipak posle 10 dana, no, lekcija naučena – menjati biznis model POD HITNO)

Elem…

Šta je zajedničko za sve tri ove priče?

U sve tri priče postoji korporacija koja posluje sa MILIONIMA takvih kao što sam bio ja, ili kao što su freelanceri i jutjuberi iz prve dve priče.

Kada kompanija posluje sa milionima, u toj kompaniji pravila funkcionišu malko drugačije.

Prvo, morate da shvatite da kontrolisati milione korisnika možete samo ako donesete RIGOROZNA pravila – koja su često retardirana – jer među milione dovoljno je da imate 1% debila, to je 10.000 debila sa kojim morate da se izborite kao kompanija, i zbog tih debila donose se pravila koja se na kraju i običnim korisnicima obiju o glavu (primer su jutjuberi koji su banovani zbog sitnica).

Drugo, kada imate milion korisnika, treba vam ARMIJA zaposlenih da biste odgovorili svim korisnicima. Pošto kompanije ne žele da troše milijarde plačajući ljude koji bi radili tehničku podršku, kompanije pribegavaju tehničkim rešenjima – kreiraju softver koji krajnim korisnicima ponudi pomoć u vidu „ako vam se desilo to i to, kliknite ovde“, i tako vas softver ispita šta vam se desilo i na kraju ponudi neke glupe savete od kojih naravno nemate ništa.

Da dođete do nekog ko je tamo ŽIVI ČOVEK – to ćete teško uspeti.

Google, neminovno, mora da ide i korak dalje – da bi pronašli neki „prekršaj“ na milijardama web stranica (jasno vam je da toliki broj stranica ne može ručno da se pročešlja, sve i da uposlite armilju ljudi) oni programiraju botove (veštačku inteligenciju) koja taj posao radi umesto živih ljudi.

Šansa da veštačka inteligencija pogreši je… kolika?

Sve i da je 1%… na milijadju i 800 miliona sajtova… koliko ukupno sajtova postoji… 1% je 18 miliona sajtova.

Obrni okreni… programirani bot sa veštačkom inteligencijom odlučuje o banovanju tvog sajta na Google pretrazi… kao i o tome koliko će dobro on biti rangiran na pretrazi.

Možeš da se žališ ako bot pogreši… ali nema garancije da će žalba biti uslišena.

Na Googlu će, ruku na srce, bar neki ŽIVI ČOVEK nekad da pročita tvoju žalbu.

Na Upworku, koliko vidim, neće.

I tu dolazimo do trećeg pravila – nekim kompanijama (koje posluju sa milionima) je čak i u interesu da vas se otarase.

Zašto?

Zato što vas ima mnogo.

Konkretno na Upworku – očigledno je tehnička podrška dobila direktivu da odstrani sve freelancere koji nisu sam krem freelancera – ono, da bi opstao na Upworku morao si od svakog poslodavca da dobiješ svih 5 zvezdica, da niko nije imao nikakvu zamerku na tebe, itd.

Zašto?

Zato što se verovatno na jedan oglas poslodavca jave hiljadu freelancera.

Pa su oni u kompaniji rekli „daj da odstranimo milion freelancera, mnogo ih bre ima, daj da ostavimo samo 10% najboljih freelancera, ostalih 90% banujte i za najmanju glupost… čak i one koji se mesec dana nisu uopšte ulogovali na Upwork, ne zanima nas razlog, takav sigurno nije ozbiljan freelancer, banuj bre to sve“.

I op, preko noći milion banovanih.

Ne moram da napominjem da su mmogi živeli od Upworka i prehranjivali svoje porodice.

Sledećeg jutra – od milion banovanih freelancera – milion žalbi poslato.

Jel mislite da oni u Upworku mogu milion žalbi da pročitaju?

I da im je uopšte stalo do vas?

Da se vratim na sam početak priče… jutjubere koji su završili na psihijatriji.

Sva ta deca su samo u jednom pogrešila – što su sve svoje nade i očekivanja (popularnost, zaradu…) gradili na nečemu što, u krajnjoj liniji, počiva na:

1) odlukama veštačke inteligencije (pri čemu je doći do ŽIVOG ČOVEKA u takvoj kompaniji veoma veoma teško).
2) platformi na kojoj se pravila donose tako da namerno budu rigorozna (objasnio sam iznad zašto).
3) platformi koja jako brzo evoluira (često se dešavaju novi trendovi, nova pravila se uvode, novi algoritmi rangiranja) pa je teško pratiti sve to.

Sa takvim kompanijama vam je zagarantovano samo jedno – stres.

U krajnoj liniji, ta deca su pogrešila što su sve svoje vezali za samo JEDNU kompaniju, JEDAN izvor prihoda.

Tehnologija i internet su nam doneli mnogo novih i lepih načina da se zaradi i od toga živi.

Ali pazite dobro na koju granu sedite.

Dok je celokupna zarada moje firme zavisila od Googla, sve vreme sam imao osećaj kao da sedim na tempiranoj bombi. I stalno sam govorio „blago ovom što na ulici prodaje kokice, ili onom što drži privatne časove deci… ili onom što popravlja boljere… ili mojim drugarima iz benda što pune trgove i sviraju… ne zarađuju mnogo ali im je život bez stresa.“

Čini mi se ponekad da je svaka profesija i način zarade bolji od zarade koji se zasniva na kompaniji koja radi sa milionima.

IT sektor sam po sebi nije obavezno stresan. Znam mnoge uspešne IT firme (među njima hvala Bogu i moju, od kad smo počeli da pružamo hosting i server usluge) koje zarađuju od klijenata koji su im _direktni_ klijenti, bez da tu posreduje neka kompanija poput Googla ili Upworka.

Ljudi rade direktno sa realnim klijentima, ljudima.

Rade sa više klijenata – od više izvora (firmi) imaju priliv novca – a ne od jedne velike, i to botovske.

I mirno spavaju.

I nisu na psihijatriji :)

sa FB profila Predraga Damjanovića