STIHOVI I PORTRET ZA MILU
Svoju antologijsku pesmu „Mila“ Đura Jakšić je posvetio lepoj krčmarici, ali i remek-delo svog slikarstva „Devojka u plavom“. Ovako je tekla istorija jedne ljubavi iz daleke 1856. godine.
Ovde su svi: lepa krčmarica Mila iz Kikinde i pesnik i „moler“ Đura Jakšić, a on i sa ispovestima svoje duše — antologijskom pesmom „Mila“ i slikom „Devojka u plavom“, svojim remek-delom.
U našoj umetnosti nema sličnog primera da je jedna ljubav ostavila tako visoki artizam i u lirici i u slikarstvu kao što su to ovi kikindski blizanci — elegični uzdah u četiri strofe „Mila“ i blistavi portret „Devojke u plavom“.
Ta pesma i ta slika su jedina autentična, Jakšićeva, svedočanstva iz 1856. Mila se ne pominje u obimnoj knjizi njegove prepiske (201 pismo), a njeno ime se sreće samo nekoliko puta među gotovo 900 naslova literature o Đuri u njegovim Sabranim delima. Kako se i šta zbivalo, prvi put je pisano tek pedeset godina kasnije, a potonji istraživači su to donekle ispravljali i dodavali novo, ali ponekad nedorečeno, pa će ta priča verovatno zauvek ostati nedovršena.
Đura se obreo u Kikindi, oktobra 1855, ubrzo posle nezaboravnog druženja sa Zmajem u Beču i pola godine učenja slikarstva u Minhenu. „Kako sam došao ni sam neznam“ — javio je prijatelju Đorđu Popoviću, uredniku „Sedmice“ u Novom Sadu. Imao je tek 23 godine — „pun ognja pesničkog, ali još u vrenju“. Nadao se da će u banatskoj varoši moći da živi od slikarstva — od „molovanja“ ikona za crkve, svetaca za porodice, portreta za bogate.
Ali, dočekala ga je hladna Kikinda, paorska, daleka od svake umetnosti. Životario je u kući Save Prekajskog, prizemljuši, a u susednim dvorištima „dizali su se plastovi sena i odasvuda mirisalo je na balegu“. U sobi s ulici — delaonici, kako će zvati svoj siromašni atelje, Đura je „kičicom radeći, hleba sebi zarađivao, a perom opet davao oduška svojim osećanjima“. U njemu se bore „dva duha, dve muze, dve umetnosti: slikarstvo i pesništvo“ — pisaće Ljubomir Lotić.
Đura danju samuje, a zimske večeri provodi u krčmi „Kod belog krsta“, na glasu u varoši, gde se pilo dobro vino i bermet iz Karlovaca. Neočekivano, tu ga je obuzela nova muza — ljubav. Tu se sve i zbilo: i Mila, i zanos, i pesma, i slika.
Ljubav „Kod belog krsta“
U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. „One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa… one, odnosno ona — Mila — i privlačila goste“ — otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj prijateljski zapis Ben Akibe — „Mila. (Prva ljubav Đure Jakšića)“, prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je „malda, lepa, vatrenih očiju, tanka struka“. Služila je i Đuru — pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice: „Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo drugi da ga posluži, čekao je dok Mila prođe kraj stola pa joj je ćuteći dodao čašu. A kad mu je ona donela punu bledog iđoškoga rampaša, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna“.
Đura se toliko zagledao u Milu „da namisli da se oženi njome“, ali nije imao „kuraži da joj otkrije svoju ljubav… ma da je i Mila pokazivala interesovanje za nj. On je po vazdan po stolu ili na hratiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio, da ju je napamet radio, što je Mili jako godilo“ — tvrdi Milorad Pavlović, a ovi fragmenti iz njegovog zapisa iz 1925. liče na uvod o nastajanju portreta „Devojka u plavom“. Ushićen Milom, Đura je ponovo propevao, posle dužeg ćutanja, pa javlja Popoviću u Novi Sad: „Pesama imam sjaset božji a bićeji i više“… Zaljubljeni Đura ne izbija iz krčme: tamo je Mila, tamo Ana. Mili je 21, Ani 19 godina.
„Mila“ zvuči čežnjom
A jednog dana — priča Nušić — Mila nestade, ode u goste: „Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo… da se neće nikad ni vratiti“. Tada se izjadao u četiri strofe pesme „Mila“.
Ali, ta pesma odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji doživljaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše. A harmoniju njenih jednostavnih reči, za grlo steže refren čežnje za Milom: „Ana toči, Ana služi, / Al’ za Milom srce tuži“. Ta pesma iz stegnutog grla je Đurina istina, a refren, jedinstven u našoj lirici, opekotina neuzvraćene ljubavi.
Đurin udes počeo je krajem 1856, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen upravnik bio je Jova Knežević, a glavni reditelj i dramaturg Đura-Đurka Rajković. Tada se Đuri dogodilo da nije moglo gore: pesmu „Mila“ pokazao je „nikome drugom no Đuri Rajkoviću“ A on, Rajković, već se bio zagledao u Milu, na što ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više od „molera“!
„Ubio ga Bog molerski, samo da ne štampa a kakav je i to će učiniti — govorila je preplašena devojka.
A ‘moler’ bome ni pet ni šest, nego odista štampa pesmu u ‘Sedmici'“ — svedoči Nušić o velikom obrtu idile.
U tom „listu za nauku i zabavu“ u Novom Sadu, „Mila“ je objavljena „U nedelju 19. avgusta 1856“. Đura se sakrio iza pseudonima „Teorin“. Nije imao kuraži da se potpiše? Ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme „Kod belog krsta“?
Slika za svetske galerije
Što jedan Đura nije učinio, požurio je drugi: „Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svoga ideala, dotle je drugi Đura, prvo kod devojačkog oca, a posle i kod same devojke udesio stvar“… i već posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne moluje Milu jer je ona njegova verenica!
„Nema nama Mile više!“ — tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile, nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? „Ana toči, Ana služi, / Al’ za milom srce tuži“.
U srećnim večerima „Kod belog krsta“, zaljubljeni Đura je „mlad, duševno zdrav plebejac, s korenjem duboko puštenim u život“, pa voli Milu ovozemaljski — ovakvog ga vidi profesor Miodrag Popović, najbolji poznavalac Đurinog života i dela. Zanemeo od tuge za Milom, Đura oseća da ona odlazi drugome, nestaje kao san. („San je bio, a san i preteče“). Pesma „Mila“ je nastala „kao krik, kao rana, topla i bolna, kojoj je pesnik… dao vinsko poetski kolorit“: Sećanje na Milu naslućuje se u nekoliko pesama iz toga vremena, a ona je bila „jedan od izvora one gorke niti koja se tako snažno oseća u pesnikovom stvaralaštvu u Kikindi i docnije“.
Jakšićev bol „duboko ljudski, sunčan, topao, lepota i intenzitet unutrašnjeg doživljaja nadahnuli su pesnika ove izuzetno lepe pesme da ih ovekoveči i savršenstvom oblika. U ‘Mili’, kao retko gde u svojoj poeziji, Jakšić je postigao umetničku meru, ono što je najteže kod stvaranja. U pesmi je sve umiveno, nema neravnina, nijedna reč ne štrči, nijedan ton nije bio bez potrebe podignut“.
Duboka Osećajnost izlila se u još veće umetničko majstorstvo na portretu „Devojka u plavom“. Pesma je harmonija reči o čežnji, a portret harmonija slikarskog i psihološkog. „Devojkom u plavom“ mogla bi da se podiči svaka galerija u svetu — verovao je slikar Mića Nikolajević. Jakšić je majstorski „našao i proosećao plavu boju bluze, boju nenapadnu, a čistu i dovoljno zvonku, koja se izvanredno usklađuje sa prozračnom ružičastom bojom lika i poprsja, pa crnu boju pantljike oko vrata, nepogrešivo postavljenu i živo nacrtanu, kao i senzibilno vijugavo povlačen crni obrud bluze“.
Pusta Kikinda! Koliko nade u dolasku, a koliko tuge kad je iz nje odlazio! O Banaćanima u zavičaju ostavio je gorke prekore: „Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, al sam se ljuto prevarijo, ja nisam za ove ljude nit su oni za mene, razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnjetavajući. — Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakostni“ — jadao se u pismu Đorđu Popoviću, maja 1856.
„Seti se onih lepih dana“
Kuda da ode i šta da radi? S Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo u manastiru Krušedolu — nameravao je da se zakaluđeri“. Pesma „Iskušenik“ iz tih dana, najtežih u Đurinom životu, tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u sudbonosno — u učiteljska bespuća u zaostala srbijanska sela i varoši. „Škola je vlažna i prokisue tako da me ne prestance boli glava, a leba nema u selu, no kačamak (kulja) me rani“ — vajkao se iz Podgorca, vlaškog sela. Iz Podgorca u Sumrakovac, pa u Požarevac, Kragujevac, Sabantu, Raču… A svuda ga prati naramak sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima. („Sinoć neki Đura Jakšić… muzikantima zapovedao da se svira Marseljez i premda to nije ništa, opet je u moim očima to pogana demonstracija bezobrazna da se kinju mirni građani“):
A šta je sa Milom? Udala se za Rajkovića, novembra 1857, i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu — „Mila, kao jedna od prvih pozorišnih umetnica kod Srba“. Bila je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, a u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko meseci 1864. Igrala je epizodne uloge.
„Je l’ tako bilo tetka Milo? Bilo je… sve je to bilo, bilo nekad kad je bilo proleće, kad je sasa cvetala, a ljubičica mirisala“ — Nušić je ove reči uputio samoj Mili, koja je tada živela u Beogradu. Sve govori da je on Milu poznavao i verovatno je od nje i saznao pojedinosti priče „Kod belog krsta“: „Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu svoju ljubavnu pesmu, nije niko drugi do današnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo kroz dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici a koja danas traje teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara“. Iako već u starosti, Mila se još drži: „Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom“ — oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907, dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku: „… pođi, pođi sa tvojih sedamdeset godina, tetka Milo, … i seti se, seti se onih lepih dana“.
Veličanstvene tarabe
Mila u Đurinoj pesmi i na Đurinoj slici živi evo već vek i po, a Mila sa pozornice — samo u nekoliko rečenica scenske hronike. „Bila je mala glumica“ — tvrdi profesor Popović, a skicu ljudskog lika „vesele i dobroćudne palančanke“ senči pokuda: Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. „Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici; time se valjda tešila što nije pošla za njega. Umrla je u dubokoj starosti, 1916, u Jelisavetgradu u Rusiji, trideset i osam godina posle Đure Jakšića, četrnaest godina nakon smrti muža Đurke Rajkovića“.
„Devojka u plavom“ utemeljena je u riznicu naše umetnosti kao remek-delo, a „Mila“ ne izbija iz prestižnih zbirki. U istoriju naše poezije ušla je na najlepša vrata — u Antologiji novije srpske lirike (Zagreb, 1911). Sastavljač Bogdan Popović, rukovodeći se u izboru pesama „obzirima čisto estetičkim“, uvrstio je „Milu“ zato što je „CELA lepa“. I vek i po posle nastanka, „Mila“ se peva u krčmi, na estradi, na televiziji. Kao klasike ljubavne i vinske lirike, ona je „CELA lepa“ i danas — eno je i u Antologiji srpske boemske poezije Časlava Đorđevića (Titovo Užice, 1989).
Đura i Mila ponovo su bili zajedno — na Đurinom 150. rođendanu, oktobra 1982. Za taj praznik naše kulture, u hiljadama primeraka štampana su dva velika plakata: portret Đure Jakšića i „Devojka u plavom“. Plakati su ukrasili ulice u selima i gradovima — svuda gde su Đuru pratila sećanja na Milu.
Ali, najlepše i najradosnije viđeni su u Srpskoj Crnji. U ulicama Đurinog rodnog sela, plakati su danima bili čudesna scenografija velike proslave. Na njima Đura i Mila. „Devojka u plavom“ zagledana u Crnjane i oni u nju, a svi znaju, još od detinjstva, bolni refren Đurine nezaboravne sete:
„Ana toči, Ana služu,
Al’ za Milom srce tuži!“
Izvor: „Svet pića“, jun 2000.