RAZGOVOR S UMETNIKOM
Jedna od najdražih nagrada je nagrada UNICEF-a za Antiratnu tematiku. Peđa Rakićević i njegovi slikovni statusi brane nas od agresivne dominacije digitalizovane slike i informacije, u tehnološkom dobu munjevitih promena.
Slikar Peđa Rakićević, rođen je 1972. i stasao u Prištini, glavnom gradu Kosova i Metohije, gde je na Akademiji umetnosti (student generacije 1995.) magistrirao slikarstvo, pred rat, 1998. godine, kod mentora Hilmije Ćatovića.
Još za vreme magistarskih studija (JU – paleta mladih 1995 – autor Sava Stepanov) Rakićević je bio uvršten u deset najperspektivnijih mladih slikara tadašnje Jugoslavije. Od 1996. godine član je ULUS-a i dobitnik mnogih međunarodnih nagrada za umetničko stvaralaštvo među kojima i jedna od najdražih, nagrada UNICEF-a za Antiratnu tematiku.
Peđa Rakićević je svoju tek započetu karijeru u Prištini, već 1999. godine nastavio u Americi, u San Francisku. Tu je tokom 2002. specijalizirao grafički dizajn na Futhil Koledžu u Los Altos Hilsu, a 2003. godine digitalnu publikaciju na OICW-u u Menlo Parku (Kalifornija).
Više od decenije je trajao njegov američki period u kojem su se preplitali slikarstvo i brojne aktivnosti u oblasti grafičkog dizajna i primenjenih umetnosti. Konačno, Rakićević se 2011. vraća u Srbiju, nastanjuje u Kragujevcu, i nastavlja svoje stvaralaštvo, kao zreo i formiran umetnik. Od umetničke kritike Peđa Rakićević dobija epitet uspešnog dvokontinetalnog akademskog slikara.
Slike Peđe Rakićevića nalaze se u brojnim kolekcijama kako u Srbiji, Crnoj Gori, tako i u Americi, Rusiji, Švajcarskoj, Austriji, Britaniji, Norveškoj, Irskoj, Estoniji, Poljskoj, Japanu… Izlagao je na brojnim izložbama na Kosovu i Metohiji, Srbiji, Crnoj Gori, Kaliforniji i širom sveta. Ovom prilikom Peđa Rakićević govori o svom umetničkom i životnom putu.
Tiho krije doživljaje iz rodnog grada
Otišao je sa Kosova i Metohije 1999. godine i vratio se, jer mu, kako napominje, i nije bio cilj da ostane trajno. Evo kako se kao umetnik osećao i kako mu je bilo tamo i ovde.
– Otišao, da za San Francisko, jer to je bilo jedino mesto gde sam mogao otići, tamo živi deo familije. U Srbiji tada nije bilo mesta za umetnost, ili jeste bombama svoga vremena. „Naša Gernika“ je nastala u Knez Mihailovoj dok su padale bombe, a tiho krijem doživljaje iz grada u kome sam se rodio, Priština. Jedno divno sećanje života sa dubokim odrazom na sve što se dešavalo i što će se tek desiti. A što se Kalifornije tiče, mogu reći, ogromno iskustvo.
Peđa Rakićević, međutim, kaže i da je, čak odbio američko državljanstvo, što je retko ko ikada uradio, jer se tako nije osećao i nije hteo da zaboravi ko je i odakle je. Poznato je da je slično uradila i kraljica roka Tina Tarner, koja je vratila američko državljanstvo kada je došla da živi u Evropi. O tome kakvu su sudbinu doživele slike Peđe Rakićevića stvorene pre 1999. i da li im je ušao u trag jer mnogi srpski slikari sa Kosova i Metohije nisu u tome uspeli (a iza njih su ostala vredna dela), Peđa Rakićević kaže:
– Pet slika, jedna grafika i crtež je našlo traga, tri spašene prijateljskom rukom sa Kosova, a dve su bile izložene u Beogradu tako da su zaobišle situaciju. Grafika i crtež su dosegli do Budve. Videćete, verovatno, ovih nekoliko slika su mi toliko drage, jer su predstavljale nas u devedesetim godinama. To su slike „Civilizacija“ 1997. magistarski rad, „Čestice“ Oktobarski salon 1996, čuveni portret „Komšija“ iz 1994. i slika „Sunčanica“ iz 1995. koja je uvrstila mene kao slikara sa Prištinske akademije, po Savi Stepanovom, u deset najperspektivnijih slikara tadašnje Jugoslavije… a bilo ih je na stotine, slika, grafika, crteža, skulptura, dizajna i raznoraznih ideja koja su ključale u tadašnjem svetu Balkana, i sve je to kreativno negde lutajuće i dan danas po kosovskim prostorima.
Apstrakcija pejzaža i emocija
„Erupcija“, 2005.
Peđa Rakićević je slikar koji svojim nazivima slika upućuje na psihička stanja, osećanja, prirodne fenomene ili na egzaltaciju pojedinih pojmova koji imaju tendenciju ka prasku, eruptivnom trenutku…
– Posvećen slici kao ogledalu prirode, jednom istinitom izvoru svoga stvaralačkog rada, slikajući, Peđa Rakićević ostvaruje dinamičnu sliku sveta oko sebe, zagledan u hodnike sopstvenih emocionalnih statusa. Slikovni statusi Peđe Rakićevića brane nas od agresivne dominacije digitalizovane slike/informacije, u tehnološkom dobu munjevitih promena, kaže kritičar dr Danilo Vuksanović.
O apstrakciji kao pravcu u likovnoj umetnosti u svetu danas, naš sagovornik kaže:
– Nema šta tu asocijativno da se objašnjava u bilo kom prostoru ili geografskoj dužini ili širini, sve je apstraktno.
O tome da li se rukovodi simbolikom boja, i kako stvara apstraktnu sliku, rekao nam je:
– Reći ću da je to veoma impulsivno iz dubine bića od koga ne možemo pobeći, upustiti se i opustiti se u najdaljim… Ipak to nešto akademsko na kraju dovodi do kontrole osećanja ili ne, što ja lično više volim slikati u nekom ličnom i autentičnom izražaju duhovnosti koja živi u meni.
Na pitanje kako je doživaljavao progon Srba sa Kosova i Metohije i kako gleda na otimanje južne srpske teritorije Rakićević je odgovorio upitnom konstatacijom: „Recite mi“.
O tome zašto još nije izlagao u nekom od kulturnih centara na Kosovu i Metohiji, Rakićević je bio enigmatičan i ovako odgovorio:
– O tome sam detaljno razmišljao… Ne bih želeo da i to što prati sve da ostane kao i sve što je ostalo, zvuči kao rebus. Izlagaću negde, ali u pravo vreme, jer želim da to bude totalni duhovni doživljaj, povratka ovog u korenu kosovskog umetnika sa novim pogledima na svet u kreativnom smislu, kroz koji se prožimaju svi naši doživljaji. Priština je moj dom i moja udobnost na Balkanu.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić