Despot Stefan Lazarević
Slovo ljubve
Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.
Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?
Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.
Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje“.
Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.
Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: „Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske“.
Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.
Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: „Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana“!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.
Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.
Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.
Slovo ljubve odnosno Reč o ljubavi je književno delo (pesnička poslanica tj. neka vrsta pesme u prozi) koje je početkom XV veka (1404. ili 1409) napisao tadašnji vladar Srbije, Stefan Lazarević (knez 1389 — 1402, despot 1402 — 1427).
Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki (Kruševački Grad, 1377. — Glavica kod Mladenovca, selo Markovac, zaselak Crkvine, 19. jul 1427), je bio sin kneza Lazara koji je sa titulama kneza (1389–1402) i despota (1402–1427) vladao Srbijom. U svoje vreme je važio za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku
On se u pesmi Slovo Ljubve obraća neimenovanoj bliskoj osobi sa kojom je u lošim odnosima, koje bi želeo da popravi, zbog čega se smatra da je „Slovo ljubve“ napisano za njegovog brata Vuka, sa kojim je tada bio u otvorenom sukobu.
Ovo delo se sastoji iz deset delova (strofa), čija početna slova daju njegov naziv tzv. akrostih. Osnovna crta stila pisanja je nedorečenost, za koju akademik Miodrag Pavlović navodi da daje potrebnu eleganciju pesničkom tekstu i obezbeđuje tajnovitost tananim osećanjima. Sa druge strane, pisac je veoma konkretan u svojim prikazima prirode koji su deskriptivni i u kojima kao da se sluti renesansa