Vesna Čelić, novinarka RTV Priština: Naša zajednička sreća kratko je trajala

PRIČA JEDNE PORODICE

„Dobili smo dokument u kome piše da je ubijen iz neposredne blizine iz vatrenog oružja, a pritom su mu ruke bile vezane žicom. To su strašne stvari…“, priča Vesna Čelić o stradanju supruga Ivana u leto 1999.

 

Ovo je priča o ratnoj tragediji Vesne Čelić, bivše novinarke rubrike za kulturu RTV Priština, kojoj je na Kosovu i Metohiji kidnapovan i ubijen muž Ivan Čelić, sa kojim je rodila četvoro dece, dve kćeri i dva sina.

Ovo je priča o posledicama teškog i do kraja nerasvetljenog ratnog zločina. Priča o tome kako je jedna obrazovana novinarka, jedna metohijska lepotica bez laskave titule, posle progona sa Kosova i Metohije, stradala i patila, ali i kao samohrana majka uspela da podigne četvoro dece na koju je danas s pravom ponosna.

Vesna i Ivan Čelić bili su vršnjačkog godišta, oboje rođeni 1959. godine. Ona u Dečanima, on u Prištini. Ugledna porodica Čelić, roditelji i tri sina, živeli je u Prištini, u zgradi C7. I Vesna i Ivan poticali su iz patrijarhalnih srpskih familija u kojima se držao rad, red, poštenje, a porodica se čuvala kao zenica oka. Takvi su bili i Vesna i Ivan.

Bili su srećni, imali veliku porodicu

Ivan Čelić je bio diplomirani inženjer. Sa Vesnom se oženio odmah po završetku studija i bili su uvereni da će zajedno „od nule“ uspeti da izgrade svoju budućnost. Ivan je ubrzo po zaposlenju u EPS-u napredovao kao stručnjak i dobio stan.

– Stvarali smo porodicu. Posle troje planirane dece stiglo je i četvrto, najmlađi sin, kao dar od Boga. Bili smo presrećni jer imamo veliku porodicu, dve ćerke i dva sina. Naša zajednička sreća i radost života kratko su trajali. Prekinuto je 14. juna 1999. godine kada se desilo ono čega sam se najviše plašila, kada je počelo bombardovanje. Ivan je bio pod radnom obavezom i svakoga dana je od jutra do mraka bio na poslu jer proizvodnja uglja na kopu u Obiliću nije smela da stane. Radio je na PO Obilić – Belaćevac kao glavni inženjer. S obzirom da je bio udaljen dvadesetak kilometara od Prištine, stalno sam bila u strahu da mu se nešto ne dogodi. Nažalost i desilo se kada je na poziv svog direktora pošao na radni sastanak i više se nije vratio. Bio je to najteži i najtragičniji dan u mom životu. Čekala sam ga kući sa decom nadajući se da se zadržao, ali se on nije vratio… Odmah sam obavestila svoje najbliže, a sutradan sa deverima otišla da prijavim nestanak. Tada je već u Prištini bio haos. Masovno su prijavljivani nestanci i ubistva Srba, a ja kao u bunilu nisam bila ni svesna šta mi se dešava… Ivanov nestanak smo prijavili UNMIK-u, ostavili njegove podatke i fotografiju, nadajući se da će ga pronaći i vratiti nam ga jer znamo da nikome ništa loše nije uradio – kaže Vesna.

Neizvesnost je dugo trajala, a niko ništa nije javljao. Svi iz Vesninog komšiluka i Prištine koje je poznavala, već su napustili grad, a Vesna je sama s decom čekala Ivana i kontaktirala sa tadašnjim predstavnicima vlasti.

– Obećavali su nam da će učiniti sve da se kidnapovani Srbi pronađu i oslobode. A broj kidnapovanih i ubijenih je svakim danom rastao i ništa nije ukazivalo da će se stanje smiriti i biti bolje. Naprotiv – priča Vesna.

Čekali su Ivana do kraja jula 1999.

– Postala sam svesna da izlažem naše živote velikoj opasnosti, bila sam sama u stanu sa decom do kraja jula 1999. kada sam shvatila da moram da se sklonim jer je pitanje momenta kada će mi upasti u stan. Na to su me upozoravale i komšije Albanci, koji su mi donosili hleb. Uz pomoć oca Miroslava iz crkve u Prištini i sveštenstva iz manastira Gračanica, obezbeđen nam je prevoz za Srbiju. Tako smo izašli iz Prištine u suzama, bez igde ičega, osim garderobe i dokumenata i napustili Kosovo bez Ivana.

Odmah po napuštanju Prištine, Vesna i deca smešteni su u odmaralište EPS-a u Vrnjačkoj Banji. Deca su pošla u školu, a Vesna je stalno bila u kontaktu sa Beogradom, odlazila na skupove i proteste koje je oragnizovalo Udruženje kidnapovanih i ubijenih sa KiM.

– Uz veliko razumevanje za moj problem zaposlena sam u RTS. Odrekla sam se novinarstva, karijere i veće plate svesno i u interesu podizanja dece, radila sam na drugom mestu koje mi je odgovaralo. Magdalena je tada imala 14 godina, Aleksandra 11, Aleksandar sedam godina i najmlađi Nikola samo 18 meseci… Duša me boli kada se setim njihovih tužnih očiju koje su me pitale: Kada će tata da se vrati? A ja nisam znala odgovor. Brinuli su za moje zdravlje jer sam ja već u januaru 2000. godine zbog naglog skoka krvnog pritiska došla u stanje pred šlog i završila u bolnici. Od tada sam pod stalnom terapijom i brinem o svom zdravlju zbog dece. Samo zbog njih, jer imaju samo mene – kaže ova požrtvovana majka i nastavlja:

– Od EPS-a sam kao i ostali zaposleni dobijala Ivanov lični dohodak do momenta kada je na osnovu DNK analize utvrđeno da je pronađen i identifikovan u masovnoj grobnici na Dragodanu u Prištini 2003. godine. Posmrtne ostatke smo preuzeli na Merdaru i sahranili ga na groblju Lešće u Beogradu. Ja nisam mogla da idem da ga preuzmem, mislila sam da neću preživeti taj momenat. Deveri su ga preuzeli. Dobili smo dokument o uzroku smrti gde piše da je ubijen iz vatrenog oružja, a pritom su mu ruke bile vezane žicom. To je kod devera Duška ostalo… Ne pitaj me, to su strašne stvari… EPS mi takođe pomaže stipendijom u školovanju dece i to mi mnogo znači. Starije dve ćerke su u roku završile fakultete, a do posla je išlo teže, jer nemaju svi razumevanja za decu nastradalih civila. Sinovi studiraju, stariji je pri kraju Mašinskog fakulteta a najmlađi je tek počeo da studira arhitekturu. Nadamo se da će Aleksandar dobiti zaposlenje u EPS-u, kako nam je obećano i da će nastaviti gde mu je otac stao. Sa Ivanom je otišla i polovina moje duše i srca, drugu polovinu sam poklonila mojoj deci koja mi uzvraćaju ljubavlju, dobrotom, pošetenjem i uspesima. Ne praštam i ne zaboravljam šta su nam zločinci uradili na pravdi Boga – rekla nam je na kraju Vesna.

Hvala humanitarnim organizacijama
– Kao i svi raseljeni sa KiM primali smo pomoć i od CK, a postojale su i humanitarne organizacije koje su posebno brinule o deci bez roditelja. Ovim putem im se zahvaljujem, posebno HO „Naša Srbija“, koja je godinama pomagala i brinula se o deci materijalno i psihološki, putem raznih radionica i škole prijateljstva – ističe Vesna Čelić.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić