„ODJEK VEKOVA“
Novi ciklus je pun simbolike na vekove, duhovnost i raskoš živopisa. U čast pravoslavlju, iskonu, i onima koji su ostavili veliki istorijski trag. U slavu duha, kaže slikarka Irina Černjavski Šantrić.
Slikarka i poetesa Irina Černjavski Šantrić, rođena u Peći, po vokaciji i obrazovanju je, u stvari, vajar. Njeno osećanje za skulpturu i volumen je potreba za opipljivom formom na platnu. Međutim, Irina se vremenom ipak usmerila i opredelila za slikarski izraz i tu se umetnički izrazila putem brojnih ciklusa slika.
Prvih godina posle studija bavila se raznim temama. Kasnije je radila po ciklusima. Svaki je ciklus bio celina i u tematskom i u likovnom rukopisu, a ni u jednom nije odstupila od svog emotivnog bića, čvrsto i silovito prateći unutrašnji glas.
Ciklusi su se rađali sledećim nizom: Portreti, Apstrakcije 1,2,3,…, Pod kupolom neba (freske i manastiri), Žena i zemlja, Znakovi pored puta, Fragmenti sećanja, Sasvim lično. Trenutno radi opus Odjek vekova. Do sada je imala preko trideset samostalnih i više od sto grupnih izložbi u zemlji i van nje. Razgovarali smo o njenom likovnom stvaralaštvu i novom ciklusu.
– Uzimajući u obzir dug vremenski period mog stvaralačkog rada, moram pomenuti da su se moji unutrašnji impulsi menjali, sazrevali, nadograđivali, oslobađali, a pritom uvek ostajali verni sebi u zavisnosti od razdoblja i inspiracije u kojima sam stvarala.
Nikada nisam napustila simboliku
Irina Černjavski Šantrić je uvek smatrala da je za mladog stvaraoca jako bitno da savlada osnovne zanatske principe slikarstva, pa je posle studija jedan duži period posvetila crtežu i realizmu. Najinspirativniji su joj bili portreti. Vremenom je ekperimentisala sa oslobađanjem forme, ali „nikad nije napustila simboliku i naraciju slike“.
– Prvi cikus koji sam stvarala posle izbeglištva sa Kosova i Metohije, jeste Pod kupolom neba gde sam najsilnije i najemotivnije prenela sva sećanja na manastire i freske pored kojih sam odrastala i sazrevala, a koje nisam mogla poneti sa sobom. Veći deo tih slika nikad nisam otuđila. One i danas krase moj dom (Simonida, Milutin, Stefan Dečanski i sl.), a naslediće ih moja deca.
Potom se ređaju ciklusi: Žena i zemlja, Znakovi pored puta, Fragmenti sećanja, Sasvim lično, Odjek vekova. Svi ciklusi su sa velikom simbolikom, figurativno-apstrakovani i pripadaju temi. Jedino opus Znakovi pored puta nemaju nikakav nagoveštaj figuracije.
Irina nigde nije u stalnom radnom odnosu, uprkos činjenici da je magistar slikarstva. Ali je kao uvaženi slikar često na kolonijama gde stvara sa kolegama slikarima. Evo gde je sve bila poslednjih godina, kao i ove sezone.
– Da, vrlo rado se odazivam (u koliko mi odgovara datum održavanja), pogotovo institucijama od kulturnog i nacionalnog značaja kao što su muzeji, kulturni centri i multimedijalne državne manifestacije. Likovne kolonije su simpozijumi u likovnoj oblasti. Najčešće su međunarodnog karaktera, pa se tu srećemo sa kolegama iz celog sveta. Zahvaljujući likovnim kolonijama obišla sam mesta i države u kojima nikad sama ne bih otišla, a bila sam učesnik na puno njih (na pojedinima i više puta), pa ću pomenuti samo neke – a održavale su se u Zvečanu, Zubinom Potoku, Gračanici, Leposaviću, Štrpcu, Kragujevcu, Ćićevcu, Soko Banji, Kopaoniku, Zlatiboru, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Paliću, Novim Kozarcima, Požarevcu, Prolom Banji, Kumanovu, Beranima, Banja Luci, Rumuniji… Ove godine sam zbog svojih obaveza odbila učešće na nekoliko kolonija, a odazvala sam se i bila na Paliću i u Sremskoj Mitrovici. Početkom jula idem za Poljsku, a potom najverovatnije u Vranje. Mi se u društvu upoznajemo sa tehnikama i delima svojih kolega (što je za nas vrlo bitno u edukativnom smislu), kao i sa kolegama koje smo do tada možda znali samo po čuvenju ili preko internet mreža.
Neizmerno poštujem svetilišta
O večitoj i nepresušnoj inspiraciji manastirima na Kosovu i Metohiji, gde je pored Pećke patrijaršije rođena i rasla, ovako pripoveda:
– Da li je razlog to što sam odrastala pored Pećke Patrijaršije i Visokih Dečana, kao i neizmerno poštovanje prema svetilištima i onima koji su im oslikavali dušu, iskonski i najsilnije imam potrebu da svojim likovnim rukopisom zabeležim i ponovo stvorim i podsetim na postojanje duhovnosti koju je neko već odavno stvorio. Ne slikam klasične kopije, već se uvek trudim da delo bude odeveno mojim ruhom, viđeno mojim pogledom kao i mojim likovnim rukopisom. Fascinira me lepota živopisa, miris starih svetinja i istorije u njima, bude u meni zanos i emociju koja asocira na večnost.
Irina je dugo godina slikala uljanim bojama. Sada slika isključivo akrilom na platnu i akvarel papiru. Koristi slikarsku pastu za reljefne detalje, a ima i slika na kojima ugrađuje prirodni kamen. Taj reljefni element na mnogim slikama i ikonama, specifikum je njenog stila. O novom ciklusu slika ovako govori:
– To je ciklus Odjek vekova. Upavo inspirisan freskama (odeždama i petrahiljima), ali apstrakovan, dekorativan, bez likova, sa puno simbolike na vekove, duhovnost i raskoš živopisa, u čast pravoslavlju, iskonu, i onima koji su ostavili veliki istorijski trag za pokolenja. U slavu duha…
Pitali smo ovu slikarku gde se sve nalaze njene slike?
– Komplikovano pitanje… Ja više ne znam koliko sam slika do sada naslikala i gde se sve nalaze. Ima ih svuda – u zvaničnim kulturnim i opštinskim institucijama, muzejima, restoranima, privatnim kolekcijama. Ima ih i van zemlje – Australija, Holandija, Francuska, Rumunija, Amerika, Luksemburg i dr.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić