Ne jedem a ne mršavim – baš ne jedem mnogo a gojim se svakako!?

KOD GOJAZNOSTI

Kad neko kaže: Ne jedem a ne mršavim – da li mu verovati? Ili kad neko tvrdi: Baš ne jedem mnogo a gojim se svakako!?

 

Ne jedem a ne mršavim – stvarno unosim malo kalorija a opet se gojim – stalna je fraza gojaznih osoba. I ja im verujem. Jer, zaista, nije stvar u broju kalorija, a ja vam to mogu potvrditi iz ličnog iskustva, nego u hormonima. Pre svega problem je u insulinu – hormonu koji reguliše ulazak glukoze iz krvi u ćeliju tela.

I problem je u stvari u „alergiji ćelija na sopstveni insulin“ da tako opišem sindrom koji se zove Insulinska rezistencija i koja nas deblja, deblja, deblja … A mi stvarno ništa ne jedemo …

Do sada mi se pristup Dr Jasona Funga problemu gojaznosti i dijabatesa pokazao najrazumniji i najpraktičniji. Mada, svaka nutricionistička teorija koja postoji ima neku svoju logiku i deluje razumno na prvi pogled. Isprobao sam Dr Fungov pristup i to zaista daje rezultate, odlične rezultate – nema gladi, mršavi se kontinuirano, smire se inflamacije u telu, slabi Insulinska rezistencija.

Jedina „mana“ je to što protokol Dr Jasona Funga dugo traje, najmanje 3 meseca držanja njegovog protokola je potrebno kod insulinske rezistencije i dijabetesa da se napravi preokret u organizmu, što zahteva baš disciplinu i istrajnost, bez obzira što se nakon nedelju dana vide efekti.

Dr Fung je pojasnio zašto je istinita fraza: ne jedem a ne mršavim – i pokazao je zašto NE SMETE da jedete ugljene hidrate ako želite da se rešite insulinske rezistencije, dijabetesa i gojaznosti. Čak ni minimalno ne treba unositi ugljene hidrate, kao što je voćni sok za doručak ili voće za večeru, i da tim malim korakom odricanja od ugljenih hidrata počinje dramatična promena u telu.

Svi moji pokušaji sa raznim dijetama, makrobiotikom, Hrono ishranom, frutarijanstvom i sličnim konceptima su padali na jednostavnoj i pogrešnoj postavci – jeo sam ugljene hidrate. I to je pravilo problem i održavalo moj status očajne gojazne osobe koja stalno žalosno ponavlja sebi i drugima: „Ali stvarno ne jedem ništa a ne mršavim nikako“.

Nekome razni drugi sistemi ishrane i dijete odgovaraju i mogu da smršaju i ostanu mršavi. Ali ovde govorimo o osobama koje imaju Insulinsku rezistenciju, predijabetično stanje i dijabetes – njima je potrebno da iz ishrane isključe ugljene hidrate, voće, sokove, testenine, krompir, pirinač, i tek tada počinje oslobodjenje od problema koje visok insulin stvara.

I potrebno je da poste, dugo da poste.

Slažem se da kod većine ljudi ulazak u post i gladovanje treba da ide postepeno i pod nadzorom lekara ili nutricioniste, posebno za one koji nisu postili, jer prvi dani mogu biti dramatični a i ljudi su puni predrasuda i radja im se panika prema gladovanju, svi misle da će se razboleti i maltene umreti jer će smanjiti unos hrane.

Ta savremena predrasuda o dnevnim vrednostima nutritivnih sastojaka – dnevne potrebe za nutrijentima, posebna je priča, mnogo nam manje kalorija i nutrijenata treba nego što kažu tablice. Da je moja pokojna prababa znala koliko joj treba dnevno vitamina i minerala nikada ne bi doživela 103 godine na suvom hlebu, slanini i belom luku.

Šta je uzrok gojaznosti?

Uzrok savremene gojaznosti je stalno visok insulin u krvi, ako isključimo hormonske poremećaje i preterivanje u hrani. Ko puno jede i unosi previše kalorija svakako da je s razlogom gojazan. Takodje, neki poremećaji hormona kao kod tiroidne žlezde ili nadbubrežne žlezde dovode do abnormalne gojaznosti.

No, mi ovde govorimo o gojaznim osobama koje imaju normalno funkcionisanje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, stvarno ne jedu mnogo a opet su gojazni. Njima su analize krvi dobre na prvi pogled. Izgledaju zdravo ali teško mršave i brzo se goje. Njima niko ne veruje kada kažu: „Veruj mi, baš ne jedem mnogo a gojim se svakako“.

Takve osobe imaju stalno povišen nivo insulina u krvi. A stalno visok insulin u krvi je posledica Insulinske rezistencije, jedne tihe i neprimetne bolesti koja vas čini debelima. Insulinska rezistencija može neprimetno da traje godinama i decenijama pre nego što nastupi njena sledeća faza – dijabetes, pa se zato zove i predijabetično stanje.

Insulinska rezistencija nastaje od nekoliko stvari: stalno jedenje, puno kalorične hrane, hormonski poremećaji, oboljenje tiroidne žlezde, rak nadbubrežne žlezde, promena crevne flore, stres, oboljenje pankreasa.

Najčešći uzrok insulinske rezistencije koji ovde razmatramo je prekomerni i permanentni unos hrane.

Ako stalno nešto grickate, ako stalno jedete jaku i kaloričnu hranu i to traje godinama, jednog dana vaše telo postane „alergično na unos kalorija“ i počinje da pruža otpor – rezistenciju na šećer. Telo više neće da šećer ulazi u ćeliju, jer je ćelija puna energije, bez obzira da li ste vitki ili gojazni. Nastupio je problem metabolizma šećera. Kako šećera ima puno u organizmu i on mora da se pretvara u masti jer je kao visok šećer štetan ta telo, i masti počinju da se talože svuda po telu, težina raste, dobija se masna jetra.

To se dešava svima, kako punijima tako i vitkima, jer i vitki jedu grickalice, slatkiše i čokolade. Dešava se i veganima, i makrobiotičarima, i sportistima, jer to nije pitanje ekonomije kalorija – koliko kalorija ulazi i koliko se potroši, već samo toga koliko kalorija unosimo i to permanentno.

Naši motori za sagorevanje goriva (šećera) su se nakon puno unosa šećera pokvarili (zamastili) jer smo mnogo ugljenih hidrata ubacivali u sistem.

Za gojazne kifla nije samo kifla, nego je kifla i po

Mislite li da zakon održanja energije važi kod gojaznih? Taj zakon kaže: od kalorija koje udju u telo, jedan deo se potroši na naš bazalni metabolizam i naše aktivnosti a tek ono što i ako preostane ide u salo.

Tako da ako unosimo manje kalorija od potrebe bazalnog metabolizma i naših napora, mi ćemo mršaviti, zar ne? Trebalo bi da pojedemo sami sebe gladovanjem ako jedemo manje od 2000 kalorija dnevno.

Medjutim, realnost je malo drugačija.

Postoje dva paradoksa zašto gojazni koji su na dijeti slabo mršave, ili čak se i goje ako jedu malo ispod normalnog. I nijedan od tih parametara nije vezan za bazalni metabolizam, za koji se tvrdi da je usporen kod gojaznih.

Prvi paradoks koji i Dr Jason Fung objašnjava je delovanje insulina.

Kad je insulin visok u krvi, iznad normalnih granica, koje su oko 6 jedinica kod normalne osobe, a sve vrednosti preko 6 su Insulinska rezistencija, (preko 200 jedinica je već slom metabolizma šećera i počinje dijabetes) naša jetra zbog visokog insulina non stop šalje komandu svim sistemima da šećer u krvi pretvara u masti i deponuje ga u salo, jer je visok šećer u krvi opasnost za telo.

Pojedeš kiflu, jednu malu bednu kiflu, a kako je kifla skoro čisti ugljeni hidrat, ona se u telu pretvara u glikogen (šećer), a šećer u krvi poziva insulin iz gušterače, insulin se luči da bi svario šećer u ćelijama ali se zbog rezistencija ćelija na insulin šećer ne troši, ne troši se ni insulin, i dešava se stanje da u isto vreme u krvi postoji visok šećer i visok insulin – tada jetra počinje da panično daje komande da se sav šećer deponuje u masti kako bi ga oborila u krvi.

Visok šećer u krvi je opasnost za telo, on se mora brzo ukloniti a telo pošto ga ne izlučuje i ne troši, jedino može da ga skladišti kao rezervnu energiju u vidu masti. Treba razumeti da insulin ne obara šećer u krvi sam po sebi, insulin je samo vratar koji otvara vrata ćelije tkiva koja vari i sagoreva šećer. Kad vratar ne može da otvori vrata, jer je magacin ćelije pun šećera, dešava se sindrom nazvan Insulinska rezistencija.

Tako se naša jadna kifla ne „svari“ do kraja već se kao slobodan ugljeni hidrat u krvi po komandi jetre skladišti kao mast u salo. Hajde da zbog demonstracije procesa kažemo da od jedne male kifle pola ugljenih hidrata ode na kalorije za rad organizma (pošto nisu sve ćelije tela rezistentne na insulin već samo neke) a pola kalorija ode odmah u mast, iako telu treba 100% kalorija od male kifle jer je gladno.

Ali, prioritet je sniziti šećer a ne čekati, jer ta mala kifla brzo diže insulin, pa gojazni stvarno malo jedu i goje se. To pokazuje i da nam je za funkcionisanje potrebno manje kalorija od medicinskih tablica.

Drugi paradoks je da creva (i crevna flora) gojaznih imaju veći potencijal izvlačenja kalorija iz hrane.

Pošto je mahom hrana bazirana na ugljenim hidratima a gojazni postaju gojazni od izobilja ugljenih hidrata ili kombinacije ugljenih hidrata i masti koje jedu, kolonija bakterija specijalizovanih za razgradnju šećera nesrazmerno raste i postaje sve efikasnija u preradi ugljenih hidrata (postaje gladnija za šećerom) – dugotrajan trening ih pretvara u super bakterije za šećer.

Tako da hrana koja za običnog čoveka ima 100 kalorija, jer varenje ugljenih hidrata ne bude potpuno (i nikad nije), to kod gojaznih osoba ta ista hrana daje 130 kalorija, jer gojazne osobe imaju super efikasne bakterije koje vare do kraja svu ugljenohidratnu hranu i izvlače svaki ugljeni hidrat iz hrane da ga pretvore u kaloriju. A više dobijenih kalorija iz hrane znači i više masti koja se deponuje.

Fraza da se „goji se od gledanja hrane“, postaje sve istinitija kod gojaznih osoba.

Postoji tu još nekoliko vrlo suptilnih stvari na hormonalnom nivou koje usložnjavaju stvar (kortizol, seratonin, apetit) ali ove dve stvari, insulin i crevna flora su glavni problemi. Tako da kad god gojazna osoba uzme jednu malu kiflu, ona je za njega u stvari kifla i po!

To nas sve navodi da gojazni koji imaju insulinsku rezistenciju moraju da se hrane ili poste bez ugljenih hidrata i to dugo.

Treći paradoks je kako Dr Jason Fung leči. Kod njega nema gladovanja!

Naprotiv, on ne ograničava unos kalorija, već ograničava samo unos ugljenih hidrata – predlaže Keto ili neku sličnu dijetu na mastima. U njegovom protokolu možeš ponekad da uzimaš i više kalorija nego što tablice kažu i opet mršaviš, ako jedeš pravilno i u kontinuitetu izbegavaš ugljene hidrate, te poštuješ svakodnevni ritam uzimanja hrane po periodima 8/16h – Intemittent fasting.

To stvarno deluje! Jer, kada ne uzimaš hranu 16 sati u toku dana (0bično predveče i noću), time aktiviraš hormon rasta, koji aktivira razgradnju masti. Keto dijeta te prebaci na to da masti izlaze iz masnih ćelija a ne da ulaze u tkivo, jer je insulin stalno nizak i jetra ne paniči pošto nema visokog šećera.

Kako druge dijete deluju? 

Svaka low carb dijeta će dati rezultat u mršavljenju, bila to LCHF dijeta, Paleo dijeta, Atkinsonova dijeta, Keto dijeta, no vrednost Dr Funga i njegovog protokola je što je najasnije razotkrio uticaj insulinske rezistencije na gojaznost i zašto ona nastaje. I dao rešenje kako da je se rešimo.

Jer ako ne izlečimo Insulinsku rezistenciju, mi ćemo smršati uz bilo koju dijetu ali ćemo se posle vrlo brzo ugojiti (jo jo efekat) i posle plakati kako opet ne jedem a ne mršavim.

Dr Fungov protokol da se oslobodimo Insulinske rezistencije je da najmanje 3 meseca neprekidno budemo na režimu Keto dijete (sa ili bez vežbanja) i da se držimo 8/16h plana ishrane, sve dok se energija ćelijskih mitohondrija ne potroši, dok ćelije tkiva ne ispostimo, da one požele ponovo šećer. Potrebno je potrošiti zalihe energija u ćeliji.

Jako je važno razumeti da to nije energija masnih ćelija koja je u salu i masnom tkivu, to je energija koncetrisana u običnim ćelijama tela. Zato piko mršavljenje nije dovoljno da bi se oslobodili insulinske rezistencije. Potrebno je da nam sve ćelije tela gladuju.

Od skoro su do istog zaključka došli i engleski doktori, koji su dali svoj Protokol za lečenje Insulinske rezistencije koji glasi – unosti dnevno maksimalno 900 kalorija u toku 3 meseca, a jesti kombinovano sa manjim unosom ugljenih hidrata.

Sad, neki oblici Insulinske rezistencije ne mogu to da izdrže jer i samo malo ugljenih hidrata izaziva ogroman apetit i krize – pasja glad, neko ne može to da iznese zbog manjka kalorija jer je umoran, ime vrtoglavice i slično, ali je poenta da su i lekari došli do toga da mora biti posta i gladovanja na ćelijskom nivou.

To su 2 različita protokola lečenja gojaznosti, ne jedan.

Kod Dr Funga je Keto dijeta ili neka slična dijeta deo protokola ali on ne ograničava strogo unos kalorija. Uzimaš 1500, 2000, ili pak i 2500 kalorija ako jako treniraš. Samo nema uljenih hidrata.

S druge strane engleski doktori imaju drugi protokol koji te svodi na to da uzimaš maksimalno 900 kalorija dnevno a hraniš se, na primer, sa mediteranskom dijetom. To nije totalno redukciona dijeta, ima u njoj i malo ugljenih hidrata.

U oba slučaja smanjuje se unos šećera i zahteva se da to smanjeno unošenje šećera traje dugo, više od 3 meseca, kako bi i insulin u krvi bio nizak i kako bi se ćelijski depoi energije utrošili, pošto ćelije rade na šećer.

Za većinu koja ne može da gladuje je Keto dijeta. Ima dosta pristalica Keto dijete ali i protivnika. Mnogi se plaše ketoze.

Uz to, neko ko je pravoslavni vernik teško može držati Keto dijetu zbog pravoslavnog posta i svake posne srede i petka. Postoji jedno rešenje, koje sam nazvao „pravoslavna Keto dijeta“ i koja uopšte ne uvodi u ketozu, jer je obrok baziran na povrću i ulju, koštunjavim plodovima, varivima i sojinim proizvodima. Kad nisu posni dani jede se isto: povrće i variva plus mrsne masti, sir i malo mesa ali samo kao začin. Paradoks toga je da je povrće (celuloza, inulin) u stvari ugljeni hidrat, ali nesvarljiv.

A najbolja stvar u svemu ovome što je napisano je da će vam pronicljivi doktor i kanadski kinez Dr Jason Fung ukazati da je post najbolja terapija za gojaznost.