SPC O KOSOVU
Šta kaže Srpska Pravoslavna Crkva o Kosovu i sadašnjem stanju u pokrajini. Zvaničan stav SPC o podeli Kosova koji je donesen na Svetom Arhijerejskom Saboru u maju 2018 godine
Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora o Kosovu i Metohiji
Mi, episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, drevne i slavne Pećke Patrijaršije, blagodaću Svetoga Duha sabrani na redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora u istorijskom sedištu srpskih arhiepiskopa i patrijaraha, manastiru Pećkoj Patrijaršiji, i prvoprestonom Beogradu, u godini pripremâ za obeležavanje 800-godišnjice sticanja autokefalije, odnosno samostalnosti naše Svetosavske Crkve (1219-2019), u brizi za opstanak i dobrobit srpskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji, upućujemo, na čelu sa Njegovom Svetošću našim Patrijarhom, ovu poruku vernim sinovima i kćerima naše svete Crkve, kao i domaćoj i svetskoj javnosti.
Pitanje Kosova i Metohije predstavlja srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. Naša Crkva kao duhovna mati našega naroda u celini i Srbija kao država najvećeg dela srpskog naroda, kojoj teritorija Kosova i Metohije i pripada, nose najveće breme odgovornosti za očuvanje te naše istorijske pokrajine u granicama Srbije i za budućnost srpskog naroda u njoj.
Kosovo i Metohija, sa svojih hiljadu i petsto srpskih pravoslavnih hrišćanskih manastira, crkava, zadužbina i spomenika srpske kulture, predstavlja neotuđivi središnji deo Srbije, o čemu ubedljivo svedoči tradicionalna duhovna svest naše Crkve, u kojoj Kosovski Zavet označava izraz centralne poruke Novoga Zaveta, konkretno doživljene u istorijskom iskustvu srpskog naroda, kao i svest srpskog naroda o svom identitetu, duhovnim i etičkim vrednostima i istorijskom putu. Kosovo i Metohija, sa našeg stanovišta, nije pitanje ni nacionalne ideologije ili mitologije niti, štaviše, samo teritorije već predstavlja samu srž našeg crkveno-narodnog bića i postojanja, bez koje se gubimo u procesu opšte globalizacije i sekularizacije. Prosperitet Srbije se ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta i njene istorije i državnosti.
Srpska Pravoslavna Crkva ponavlja i potvrđuje svoj vekovni stav o Kosovu i Metohiji, istovetan od epohe svetorodne loze Nemanjića i od Kosovskog boja do dana današnjeg, a u naše dane od Memoranduma naše Crkve o Kosovu i Metohiji iz 2003. godine pa naovamo. Ona nikada nije napustila Kosovo i Metohiju niti će ikada sa njega odstupiti. U svim uslovima i nedaćama ostaće sa svojim drevnim svetinjama i sa svojim vernim narodom.
Što se tiče državno-pravnog statusa naše države na Kosovu i Metohiji, odnosno njenog punog suvereniteta i integriteta, Sabor ponavlja jasan, više puta izrečen stav poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, Njegove Svetosti patrijarha Irineja: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“.
Mi se iskreno nadamo, uz molitvu Gospodu da će se problem, stvoren najpre oružanom pobunom albanskih separatista, a potom okupacijom Pokrajine, rešiti isključivo mirnim putem na načelima pravde i prava. Mir je neophodan uslov da bi kosovsko-metohijski Srbi mogli da žive slobodno, bez straha za goli život i da pravda za njih istovremeno bude i pravično rešenje za tamošnje Albance i za sve zajednice koje žive na Kosovu i Metohiji.
Očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, a ujedno u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija, ne znači i konfrontaciju sa svetom već upravo afirmaciju stava da se bez osnovnih prava i sloboda jednog naroda, njegovog identiteta, duhovnosti i kulture, ne može naći stabilno dugoročno rešenje. Nikada kao sada nismo imali veću obavezu da na svakom mestu i u svakoj prilici argumentovano svedočimo da se na Kosovu i Metohiji ne gradi društvo ljudi jednakih prava i sloboda nego društvo koje je u svim aspektima protivno osnovnim vrednostima na kojima počivaju demokratska društva.
Kosovske albanske institucije, od kraja rata 1999. godine, a posebno od proglašenja takozvane nezavisnosti, 2008. godine, pokazale su jasno i neskriveno da žele da stvore etnički čistu albansku državu na ovom prostoru i da u njoj nema mesta za Srbe, pa ni za ostale ne-Albance. Očigledno kršenje ljudskih prava Srba uz masovne progone posle završetka rata, zaustavljanje procesa povratka prognanih Srba, sprečavanje povratka uzurpirane imovine i nepoštovanje pravâ Srpske Pravoslavne Crkve ne uliva nadu da bi se položaj Crkve i naroda mogao poboljšati na nekom „nezavisnom Kosovu“, uz bilo čije i bilo kakve garancije, jer sadašnje kosovske vlasti ne poštuju ni sopstvene zakone. Najbolji primer kršenja pravâ našeg naroda i Crkve jesu sprečavanje formiranja funkcionalne Zajednice srpskih opština, nepoštovanje odluke Ustavnog suda Kosova o zemlji manastira Visokih Dečana, što priznaju i ključni međunarodni faktori na Kosovu i Metohiji, blokada regulisanja pravnog položaja Srpske Pravoslavne Crkve i srpske kulturne baštine. Nedavna odluka takozvane vlade Kosova da gradi magistralni put pored manastira Visokih Dečana direktno je kršenje elementarnih pravnih normi. Iako su kancelarije EU i OEBS-a, kao vodeće zapadne misije na Kosovu i Metohiji, jasno ukazale na to da je ovakav put protivzakonit, kosovska „vlada“ ne odustaje od puta koji bi dugoročno ugrozio manastir Dečane, najznačajniji spomenik UNESKO-a u Metohiji. Ovo su samo inicijalni nagoveštaji kako bi se „nezavisna država Kosovo“ ponašala prema našoj Crkvi i njenom vernom narodu.
Sabor posebno zahteva nepovredivost verskih prava i sloboda srpskog naroda i ostalih naroda na Kosovu i Metohiji. Ta prava i slobode neodeljivo su povezani sa položajem i statusom naših svetinja – manastira, crkava, grobalja, spomenika kulture… Srbija čini sve, – a i u budućnosti će činiti, – za zaštitu, obnovu, restauraciju i očuvanje tih svetinja i spomenika sakralne i kulturne baštine i u tome ima nepodeljenu podršku relevantnih međunarodnih ustanova, pre svega UNESKO-a. Za brigu o njima neprekidno i neumorno se zalažu i najviši predstavnici naše Crkve jer to nije dnevnopolitičko pitanje nego suštinska istorijska stvarnost i identitetska vrednost srpskog naroda. Mi ne možemo da pasivno ćutimo pred činjenicom da je značajan deo tog crkveno-duhovnog i kulturnog nasleđa već uništen, i to naočigled čitavom svetu, a da preostalom nasleđu preti ista sudbina. U vezi sa tim, pitamo se i pitamo: kako će oni koji su svoju pobunu počeli paljenjem konakâ Pećke Patrijaršije (1981) nju i ostale srpske svetinje i spomenike kulture štititi u budućnosti?
Podsećamo sve na to da međunarodi pravni poredak, uspostavljen u svetu posle Drugog svetskog rata, u potpunosti opravdava stav Srpske Pravoslavne Crkve, države Srbije i srpskog naroda po ovom bolnom pitanju. To važi i za javno mnjenje u većini država na svetu, od kojih mnoge, među njima i najveće zemlje, uključujući i neke evropske zemlje, pa i zemlje članice Evropske unije, ne priznaju nelegalnu secesiju i jednostrano proglašenu „nezavisnost“. Ne priznaju je ni najrelevantnije međunarodne institucije (Ujedinjene nacije i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju pre svega).
Bez saglasnosti Srbije i Saveta bezbednosti UN i bez konsenzusa svih evropskih zemalja (među kojima čak pet članica EU ne priznaje nezavisnost Kosova) ova situacija ne može biti nasilno promenjena i pored svih političkih pritisaka sa kojima se suočavaju kako Srbija tako i pojedine druge zemlje koje ne proznaju „nezavisno“ Kosovo. Posle višedecenijskog progona i diskriminacije našeg naroda i uništavanja sto pedeset naših svetinja – nažalost, u prisustvu međunarodnih snaga – priznavanje nezakonito proglašene nezavisnosti naše južne Pokrajine, što se uporno nastoji nametnuti Srbiji, dugoročno bi ugrozilo opstanak naše Crkve i naroda i doprinelo proglašavanju srpskih svetinja za kosovske ili albanske spomenike kulture. Sve bi to ubrzano dovelo do dezintegracije pravoslavnog hrišćanskog identiteta u celom srpskom narodu i predstavljalo bi pravo „ubijanje sećanja“ (memorycide) srpskog naroda.
U javnosti se i dalje susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene „kosovske države“. Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavljen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisiljen na egzodus.
Napominjemo da je teška situacija na Kosovu i Metohiji posledica sistematskog neispunjavanja i podrivanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, koja garantuje povratak prognanikâ i slobodu svima, bez obzira na poreklo. Uporni pokušaji pojedinih zemalja da se na Kosovu i Metohiji po svaku cenu izgradi građevina na živom blatu doveli su svet u situaciju da Kosovo i Metohija pod vlašću nekadašnjih vođa OVK danas, više nego ikada, predstavlja crnu rupu Evrope i presedan koji preti dezintegraciji mnogih zemalja širom Evrope i sveta. Ono što je stvoreno na bezakonju ne donosi mir i perspektivu ni samim kosovskim Albancima.
Motiv za ovu našu pastirsku poruku i ovaj očinski apel nije samo napor da se zaštite vitalni verski, nacionalni i državni interesi srpskog naroda već i jevanđelska ljubav prema svima i svakome, uključujući i kosovsko metohijske Albance, i molitvena želja da Bog, Jedini Čevekoljubac, Koji želi da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4), prosveti sve nas i sve ljude svetlošću bogoljublja i bratoljublja. Amin, Bože daj!