POSLEDNJI DANI
Tri sata pred njenu smrt sam čuo za organizaciju BELhospice ali je za nju već bilo kasno da se bilo šta učini i ona se ugasila na najužasniji način. Tada sam rekao sebi da ću jednoga dana, kada budem u mogućnosti, učiniti sve za tu organizaciju.
Verovatno niko osim onoga ko se nađe u situaciji da mu se na rukama gasi život osobe koja mu je taj život i podarila ne može bolje da razume bol i nemoć koja se rađa u nama kada se takve stvari dogode.
Ako na taj osećaj nemoći, dodate bes koji se javlja u čoveku kada na njegove vapaje doktoru hitne pomoći dobija surove i možda sa medicinske strane, tačne odgovore, onda ste nažalost, poput Vladimira Manigode (35) iz Beograda, upućeni u to kako je kada vam bliska osoba umire pred očima u najtežim mukama.
Naime, njegova majka je preminula od posledica kancera, a ono što se događalo tokom njenih poslednjih dana života u Vladimiru je probudilo želju da pomogne drugim ljudima da ne prolaze kroz isto što i on. Njegov status vam prikazujemo u celosti.
U gluvo doba, sada već davne noći razgovarao sam sa doktorom ispred svoje kuće nakon kraćeg pregleda:
– Vama je jasno da mi ne možemo mnogo da učinimo – obratio mi se doktor Hitne pomoći.
– Naravno, sve je jasno ali možete barem da joj uradite sukciju pluća. Čujete da jedva diše i vidite ovo crnilo koje joj ide na usta.
– Da, krv. Nažalost nemam potrebnu opremu.
– Hajde onda da je odvedemo u Urgentni centar.
– Neće je primiti.
Sada već postajem besan i počinjem lagano da povišavam glas.
– Čoveče da li je tebi jasno da ona nije popila morfijum već 24 časa jer ne može da guta?
– Daću joj inekciju protiv bolova.
– Ali to nije dovoljno, ti bolje od mene znaš koliki su ovo bolovi. Daj joj barem duplu dozu.
– Žao mi je ali ne mogu, to bi moglo da je ubije.
– Dobro, hajde ti lepo napuni taj špric i idi svojim poslom.
– Žao mi je, ne mogu to da učinim.
– A šta možeš, da je ostaviš ovde da se udavi u sopstvenoj krvi? – potpuno izbezumljen urlao sam na doktora Hitne pomoći.
Tako je i bilo. Doslovno se udavila u sopstvenoj krvi uz infarkt pluća izazvan terminalnom fazom kancera, na kraju, celog digestivnog trakta.
To svakako nije ništa novo. Ljudi umiru od kancera u Beogradu na svakih sat vremena. Mnogo strašnija jeste činjenica da u trenutcima kada im je lekarska nega najpotrebnija, u našem sistemu zdravstva, ona izostaje. Tri sata pred njenu smrt sam čuo za organizaciju BELhospice ali je za nju već bilo kasno da se bilo šta učini i ona se ugasila na najužasniji način. Tada sam rekao sebi da ću jednoga dana, kada budem u mogućnosti, učiniti sve da za tu organizaciju, kada već našu državu to jako malo dotiče, čuje što veći broj ljudi i da se stvori svest o ovom najvećem nepoznatom problemu u Srbiji (činjenici da nakon utvrđivanja terminalni statusa, obolele puštaju na kućno lečenje). Prošlo je od tada više od četiri godine i sada sam pomislio da je trenutak i da mogu ovako nešto da učinim. Uredili smo zbornik Dostojno jest, najboljih uradaka naših blizu sedamdeset autora, kojima ću dok me pamet služi biti zahvalan na ovom gestu a od čije će prodaje celokupan prihod biti doniran pomenutoj organizaciji. Takođe je i dirljiv gest naših saradnika No kachi štamparije i Europapir Dunav koji su donirali potreban materijal za izradu prvih 1000 primeraka knjige.
– Sunce moje, šta još mogu da učinim? – upitao sam je sada već izbezumljen spremajući da se zamenim sa ocem da bude malo pored nje.
– Pusti muziku – jedva je prozborila.
– Šta da pustim?
– Zajdi, zajdi. – uz tu pesmu napustio sam prostoriju i poslednji put video ženu koja me je rodila.
Ovu priču nerado delim ali sam radeći na knjizi postao svestan da nije dovoljno da ljudima racionalno objasnim koliki je to problem. Svi to možemo da razumemo ali ono što nas pokreće jeste dodir nečije patnje, taj impuls bliskog ali ne proživljenog koji vodi do emotivne spoznaje.
Ovo je prvi post koji sam do sada napisao a koji će biti zaključan za komentare. Ono što bih zamolio svakoga ko pročita ove redove jeste da učine sve što je u njihovoj moći da se za ovu knjigu ali još bitnije, za ovu organizaciju čuje što dalje jer je ovo nešto što se tiče svih nas. Ako ništa drugo barem jedno obično deljenje ove objave bi pomoglo.
Hvala!