LESTVICA NADOLE
Šta je to grehovni pad kroz istoriju i kako mu se odrupreti. Zašto je postepenost bitna u duhovnosti. Kako nas lestvice greha koje Satana podmeće vode na dole kao civilizaciju.
Postoji jedna stvar koja se zove postepenost. Takođe se može reći „sukcesivnost“ ili „postupnost“. To je nešto poput principa lestvice: ako ideš korak po korak popećeš se visoko, ali ne možeš da preskačeš podeste. Isto tako se smenjuju dani, a zrelost dolazi posle mladosti. I suština je u tome što sve u životu ima svoje vreme i svoj sukcesivan rok. Svuda čovek treba da pričeka, da potrpi, i da ide korakom, a ne u skokovima.
Ako smo izlili beton – treba da pustimo da se osuši. Inače će se srušiti sve što je sagrađeno ili će se iskriviti. Ako je dete začeto treba ga strpljivo nositi u utrobi, jer devet žena koje su upravo začele neće roditi jedno dete za mesec dana. Eto, i tako dalje u svemu.
U duhovnim pitanjima takođe treba da postoji postepenost. Ne kaže se slučajno: kad vidiš mladića koji hita da se popne na Nebo, povuci ga za noge.
Jer, još je rano. U njemu deluje krv, a ne Duh. Sve u svoje vreme. I Pavle za episkopstvo kaže da je to dobra stvar, ali ne za neofite. Inače će se pogorditi i biće osuđeni zajedno s đavolom.
Postoji postupnost i u približavanju Bogu, u spasenju i oboženju. Umnožavanje molitava, pogružavanje u tradiciju, savladavanje strasti i slabosti zahtevaju vreme i postepenost. I suprotan proces – proces demonizacije života, razvraćanja i raspadanja čoveka ima svoje faze. One se mogu nazvati lestvicom nadole, i silazak njima se takođe odvija postepeno, stepenik po stepenik.
Lukavi od kojeg molimo da se izbavimo u molitvi „Oče naš“ hteo bi da jednim pokretom svu ljudsku komediju otrese u provaliju, kao mrvice sa stola. Ali ne može. Ni on u svom poslu ne može izbeći postepenost i sukcesivnost. On mora u etapama i dugim stolećima da razvraćuje i zaglupljuje ljude, da ih prima na službu na prevaru i čini sličnima sebi.
Još sasvim nedavno bi devojka ili žena koja otvoreno puši na ulici šokirala ljude. Sad je ova svakodnevna „nevinost“ toliko uobičajena da niko neće moći da se začudi, čak ni ako poželi. I donedavno bi čovek u farmerkama na kojima ima više rupa nego tkanine bio ismejan. Ali ulicama hodaju ljudi u ritama, kao što je u Andersenovoj bajci išao goli kralj, i nema dečaka koji bi se usudio da vikne istinu o besmislenosti date situacije. Lukavi je dugo radio na takvoj sitnici. Nije mogao brže.
Ovi primeri su vrlo nevine stvari u poređenju s drugim primerima sveopšteg pomračenja svesti. Glavno je to što nam je suđeno da živimo u vreme kad je planski razorni rad u ljudskom rodu postigao vrlo veliki uspeh. Vavilonska kula je sagrađena skoro do oštrog krova koji para oblake. Lukavi više ne želi da se krije, da šapuće i da se taji. On hoće da deluje otvoreno, da diže buku i da s čitavim čovečanstvom radi šta hoće, a ne samo s pojedinim grešnicima kao pre. Malo su mu pojedini grešnici. Ovo je, nesumnjivo, upečatljiva karakteristika epohe.
Evo vam kratak istorijski izveštaj o proteklom milenijumu, okrenut na naličje.
Pre hiljadu godina bogoboračka kola su škripala i išla su polako. Čovek nije mogao tek tako da se pobuni protiv Boga. Prvo je trebalo da se pobuni protiv Crkve. Dok ljudski um ne vidi prst pred nosom, anđeoski um palog duha zna: ako oslabiš Crkvu – vera će oslabiti sama po sebi i ispariće. Samo što ćeš morati da čekaš.
Kasnije, kad je Crkva svuda oslabila, kad je bila puna čudnih i sumnjivih služitelja, postala je objekat podsmeha i prezira; kad su počela da je komadaju pojedinačna mišljenja i jeretičke fantazije, sekte i raskoli, već je moglo biti dovedeno u sumnju i postojanje Boga. Međutim, i na to su potrošeni vekovi.
U hramove je odlazilo sve manje ljudi. Na univerzitetima se učilo da Boga nema. Da li je to već pobeda? Nije! Ipak je bilo teško razvratiti čoveka. Čak ni ako se odrekne božanskog izvora stari dobri moral neće odmah ispariti. Čovek koji je već prestao da se moli i kaje zbog grehova još uvek veruje da milosrđe, vernost, marljivost i poštenje i sami po sebi imaju veliki značaj. Čovek ne želi istog časa da se satanizuje. I režiser bezbožničke svetske predstave opet mora da čeka. Da čeka i da nastavi da deluje.
Potrebni su mu ratovi, sve veći i krvaviji. Potrebne su mu revolucije svugde, sve sumanutije i nemilosrdnije. Treba podrivati brak, žene učiniti bestidnima, a muškarce lenjima. Treba otrovati umetnost, ozakoniti razvod i abortus, nastaviti rad s ateizmom na univerzitetima. Posla ima sve više i više. I lukavi radi u svoje ime i protiv Boga. Ipak, bez obzira na razmere uspeha, primoran je da se krije. Mora da se sakriva u rite na kojima je napisano „Sloboda. Pravda. Ljudska prava i tako dalje“. Još je rano da se otvoreno pokaže.
Zadatak je da se čovečanstvo potpuno odrekne Tvorca i Gospodara života. Da se svi kao jedan potčine duhu koji je izgubio svoje mesto u nebeskoj hijerarhiji. I tek onda će moći da skine masku, da izađe iz senke i da pobednički vikne: „Evo me! Ja sam onaj ko je ostajući nevidljiv dobar milenijum vukao za okovratnik Evropljanina koji se odupirao. Vukao sam ga ovamo – u tačku iz koje nema povratka. A za Evropljaninom sam vukao i žitelje svih ostalih kontinenata. Ja! Ja sam pokrovitelj političara, inspirator pisaca i režisera, vojni strateg i genije naučne fantastike. To sam ja! A vi ste u mom podnožju. Molim vas da skinete šešire i da sagnete glave. A još bolje – padnite na kolena!“
Ovo finale se već zapaža u opštim crtama. Iako mu još uvek nije dato da uđe u stvarnost. I šta ga zapravo sprečava? Sprečava ga, kao i pre, ime Božije i Crkva. Ime Božije koje je izbeglo zaborav, i Hristova Crkva, koja iako je zadobila velike udarce, nikuda nije nestala.
Ovakva žilavost mora da nervira. A to znači da treba nastaviti rat i pronaći nove oblike za njegovo vođenje. Na primer, korigovati cilj. Boriti se ne samo protiv Crkve i Boga, već i protiv čoveka. Sad ću pokušati da objasnim šta imam u vidu.
Hristos je došao da spasi ljude, da pokaže ljudima put i da otvori vrata u drugu realnost, koja prevazilazi zemaljsku muku i dvosmislenost. Hristova Krv je prolivena za ljude i ni za koga više. Kako tvrdi istorija, čoveku je teško da se odrekne savesti, a skoro da nije moguće da potpuno zaboravi Boga, i svako malo će svratiti u Crkvu. Prvo samo da bi zapalio sveću, a posle će doći da se ispovedi. Teško je s njim.
A evo šta će biti ako se čovek sroza sa visine svog dostojanstva na neki niži stepen tako da prestane da bude čovek? Da li će to celo Hristovo delo učiniti beskorisnim? Jer Hristos nije došao da spasava svinje ili demone. Ljudi su dinamična bića. Mogu postati bilo ko. I zmije, i vukovi, i pacovi, i Anđeli. Ali ako postanu demoni, ispašće van zagrada svetog procesa koji se naziva spasenjem. Isto će se desiti ako se čovek sroza na nivo životinje. Na primer, svinje. Hristos nije došao da spasi svinje. I onda neće biti potrebna borba protiv Crkve, ni traženje novih idejnih platformi za ateizam. Demonima i svinjama nisu ni najmanje potrebni ni Gospod, ni Njegova Crkva. Podjednako su im tuđi (zbog različitih razloga) i pokajanje, i molitva, i uopšte sve sveto. I jedni i drugi su van spasonosnog kovčega. Dakle, mračni rat će biti dobijen i posao obavljen.
Evo ideje nove faze starog rata! Treba ostaviti kentaure u mitologiji, spajdermena na ekranu, a Karlsona na krovu. A u životu – daj čoveka-demona i (ili) čoveka-svinju. Za postizanje cilja treba iskoristiti najnovije medicinske tehnologije, drevnu magiju, ateističku filosofiju i razvraćenu umetnost! Sve treba koristiti. Neka udari gong i neka počne sledeća runda!
To nisu tajni protokoli raznoraznih mudraca. To je duh epohe u kojoj živimo. Ne prepoznajemo odmah ovaj duh zato što smo se navikli na njegov miris. Lukavi nije iskovao plug od mača, ali je njegovu oštricu usmerio na drugu stranu. Mnogo veće koristi ima ako dovede čoveka u stanje neprijemčivosti za Jevanđelje. Do izvesne otupelosti ili razvrata u kojem će unutrašnji svet ljudi bili potpuno tuđ za bilo kakvo dejstvo Svetog Duha. Crkva će tada umirati i umanjivati se sama po sebi. Ogromnoj većini ljudi jednostavno neće biti potrebna. I premda je Bog objektivna nadrealnost koja iako nikuda neće nestati (nemoguće je da On nestane) više neće pronalaziti put do ljudskog srca i svesti.
Upravo to je cilj palog anđela. Da bi ovaj cilj bio formulisan čovečanstvo je malo-pomalo savladalo duge vekove svoje duhovne istorije.
Sudite sami. Ko je strašniji od Staljina? Ko je drskiji od Hruščova? Šta je nametljivije od pop-kulture i melodije šlagera?
I Staljin je obećao da će reč „Bog“ nestati iz leksikona do kraja bezbožne petoletke.
A Hruščov je obećao da će poslednjeg popa prikazati na televiziji.
Čak su i „Bitlsi“ obećali hrišćanstvu brz i neizbežan krah, a sebe su u brzoj perspektivi videli poznatijima nego što je Isus Hristos.
Ali eto, svi su sišli sa scene iza kulisa i, na sreću, ne čujemo njihove krike tamo, iza kulisa. A Crkva nije nestala i vera ostaje.
Znači, borba će se sad odvijati drugačije. Zapravo zašto koristiti buduće vreme? Stvar je već odavno u toku.
Otvorena agresija protiv hrišćana i njihove vere nikuda neće nestati. Nastaviće se slovesni ispadi, informacioni napadi i ideološko podrivanje. Ponegde će možda biti i progona, i plašenja, i otvorenog nasilja. Međutim, neprijatelj će glavni plod očekivati u drugoj borbi – u borbi za pretvaranje čoveka u životinju ili demona.
Po izboru. U zavisnosti od toga ko je čemu više sklon. Kasnije će se obe ove krajnosti sresti. Kao u priči s gadarinskim đavoimanima: zli duhovi su ušli u životinje i one su poletele s planine u vodu i poginule.
Svinjstvo i demonizam. To su heraldički simboli na zastavama novog čovečanstva. Svinjstvo i demonizam se pre ili kasnije sreću i prepliću. Onaj ko ne gleda u nebo, već samo nosom celog života rije zemlju i onaj ko je opsednut željom da ceo svet stavi u džep, pa da stupi u dvoboj s Bogom, samo su dve strane iste medalje. Moralno prljav život i demonska gordost su međusobno tajno povezani. Treba pažljivo ponovo čitati i ponovo osmišljavati jevanđeljsku priču o gadarinskom đavoimanom. I danas su na istorijskoj sceni isti akteri. Svinje, bestelesni neprijatelji, đavoimani čovek i Hristos.
Demoni sad neće obavezno udarati čovekovom glavom o zidove kamenog kovčega. Mogu mu reći: „Pogledaj životinje. Srećne su i mirne. Žvaću i grokću. I nemaju nikakvih duhovnih muka. Živi kao oni i bićeš srećan. A ako nećeš – pokloni nam se. Za nagradu ćeš dobiti izvestan deo slave zemaljskih carstava i njihovo bogatstvo. Naravno, ne sva carstva sveta. Ono što dobiješ premašiće sve tvoje snove. Čuješ li? Pokloni se i gotova stvar. Biraj jednu od dve varijante.“
Ova promena taktike prema čoveku je opasnija od grubog nasilja koje vodi ka opsednutosti.
Procenite stepen neprijateljskog uspeha.
Nije nam više ni strašno, ni smešno da čitamo i da slušamo o promeni pola, surogatnom materinstvu, dubokom zamrzavanju radi kasnijeg vaskrsenja, kasapljenja čoveka na organe radi transplantacije, homoseksualnih veza i sličnog. Surogatna majka „prosto zarađuje za život“, dva muškarca gaje „duboka osećanja“, kremacija s prosipanjem pepela s krova solitera je „alternativni oblik sahrane“. Preplavio nas je deveti talas strašnih novina i mi smo jednostavno toliko umorni da bismo mogli da negodujemo ili da se čudimo.
A još nismo bili u hemijskim laboratorijama kompanija za prehrambene proizvode. Jednostavno ne znamo čime nas hrane. I nismo bili kod genetičara u laboratorijama. I nismo bili u tajnim vojnim laboratorijama. Ne znamo kakvog Golema ili kakvog Ihtijandera gaje pametni ljudi s naočarima debelih stakala. Samo vidimo i čujemo, na primer, kako žene obnaženih grudi seku krstove benzinskom testerom, pa se posle vešaju. Čak i to teško može da nas začudi. Svakodnevno nove informacije žure da potisnu iz svesti stare, i ove nove će biti još strašnije i luđe.
Tako čovek nestaje deformišući se. Tako pojedine slike Jovanovog Otkrovenja poprimaju konkretan oblik. I neka neko to naziva napretkom ili neizbežnim bolestima razvoja civilizacije, mi podižući pogled sa stranica Jevanđelja na svet i gledajući zatim stranice Jevanđelja, shvatamo: ovo je rat koji se uvukao u čoveka kao crv u jabuku. To su planski i kontrolisani procesi uništavanja čoveka i njegove degradacije.
Lestvica koja vodi nadole došla je do ovog stupnja.
Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Marina Todić