Intervju sa Ivom Andrićem – Knjiga Razgovori i ćutanja Ive Andrića – Kosta Dimitrijević

Izvrsna knjiga. Intervju sa Ivom Andrićem. Zapravo više intervjua sa našim jedinim nobelovcem.

Prof Kosta Dimitrijević je poklonio ovu knjigu, čiji je autor, s posvetom mojoj supruzi. Kako kaže, jedva ju je pronašao u našim knjižarama, jer iako je knjiga štampana u nekoliko tiraža, uvek postoji interesovanje publike da sazna Ko je bio Ivo Andrić uživo?

Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.

Kao gimnazijalac, Ivo Andrić je bio pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine

Čim sam ugledao knjigu na stolu kod nas u stanu odmah sam je prisvojio i krenuo da grozničavo čitam pun ushićenja, koje je moram da priznam, sve više raslo kako se bližio kraj knjige.

O Ivi Andriću sam dosta pročitao i gledao, te me je zanimalo da još nešto saznam o tom velikom književniku, čija su pisanija tako fascinantna.

Kad god čitam Andrića imam utisak da on oživljava svojim pisanjem nešto što je već zamrlo i trulo, da ljudima, dogadjajima i stvarima daje epsku snagu i životnost. I svemu podari neku vrstu harizme, nevidljivog sjaja.

S druge strane, sam Ivo Andrić je bio sušta suprotnost od svog pisanja, pa mi je uvek drago da pročitam nešto verodostojno o njemu, tim pre što se radi o knjizi koja je zabeležila kraće intervjue koji su se mesecima odigravali sa našim jedinim nobelovcem pred kraj njegovog života.

Ivo Andrić se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to voleo da kaže, u „njegovim zrelim godinama i ne od juče“. Zbog toga je potpuno marginalizovan kao pisac u Republici Hrvatskoj.

U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) Ivo Andrić ističe da je srpski pisac, dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost“, Ivo Andrić unosi „srpska“. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike, a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla. Od skoro samog početka pisanja pisao je na ekavskom govornom jeziku.

Ova izvrsna knjiga i dugački intervju sa Ivom Andrićem koji je pisac iz nekoliko puta obavio, to fantastično demonstrira i izuzetno je draga za čitanje. Govori puno o našem mentalitetu. Ja sam jednostavno uživao čitajući je, jer u njoj Ivo Andrić priča i ćuti o mnogim delikatnim i složenim stvarima na svoj prefinjen, mudar, promišljen način, koji ipak na kraju odslikava i sve njegove slabosti.

Stari lisac je bio Ivo – rekli bi primitvci neprikladnim uličnim žargonom koji ne pripada visokoj književnosti koju Ivo Andrić predstavlja.

Pun sam komplimenata i za autora knjige gosn Kostu Dimitrijevića, jer sam imao u početku predrasudu da ću u knjizi čitati autorove opaske o Ivi Andriću ali je to mahom izostalo. Čitav intervju sa Ivom Andrićem je uradjen profesionalno i oprezno. Kažem mahom su izostale konstatacije prof Dimitrijevića o našem nobelovcu, jer ipak na kraju knjige ima jedan lični utisak autora o svom poznatom sagovorniku ali u većem delu knjige autor je samo uredno zapisivao reči nobelovca i pustio da te reči i česta ćutanja govore sama za sebe.

To vredi pročitati, to je jako zanimljivo i poučno. Ivo Andrić je bio jedinstvena osoba.

Fra Ivo Hadži-beg Andrić.