JA NE ZNAM DA PUCAM
Ja oduvek jesam gorda sa Balkana
grobom i kolevkom, snom otmenog stana –
iz Kruševca carskog,
niškog Sinđelića Čegra, Vranja,
Prizrena – Dušanovog grada, rođenog
Laćarka, Sremske Mitrovice vedra,
Aleksinca, Vršca, lepog Novog Sada,
ja sam umna, nežna dama Beograda,
i ja sam opasna, tvrda vladarica,
ja, Besna Jerina povređenog lica.
Biserje detinjstva skidam s ogrlice,
ljubavna sećanja vadim duši s krune.
Negovani jezik iz putenog nedra
olovom optačem u ubojne reči,
da se njima borim, druge nemam bune
nego da vam pesmom prkosim i kunem.
Ja ne znam da pucam ni pištolj da držim,
al’ u svili sluha i u zlatu uma
i pero i skalpel vašom vatrom pržim,
a skiptrom reči gonim vas sa druma:
To su moji puti, to su moje reke,
ti naši mostovi – prtine mog deda!
Fabrike pod kožom – tajne za vas preke,
moj muž, brat i otac, neće da vam preda.