OBIČAJ OD DAVNINA
Za dušu pokojnika po srpskim selima se organizuju razni običaji i rituali, među kojima je i komemorativna večera. Posluženje na grobu označava poštovanje mrtvih ljudi, pa je ovakva svetkovina čudna strancima.
Putovao sam puno po Srbiji i obišao mnogo srpskih sela, ali ovo putovanje je prvo koje je bilo toliko ispunjeno isprepletanim hršćanskim i paganskim misticizmom, starim slovenskim tradicijama i otkrićem antičkih običaja čije značenje i dalje ne mogu u potpunosti da shvatim.
Povod za ovo putovanje bio je vrlo tužan: mom prijatelju je umro otac pre godinu dana, te smo zajedno otišli u selo gde je njegov otac rođen kako bismo održali komemoraciju povodom njegove smrti. Baš zbog toga sam odlučio da neću nositi mnogo opreme sa sobom, te samo poneo samo jednu jaknu i nekoliko filmova.
Selo Koštunići, u kome je moj prijatelj odrastao, udaljeno je oko 150 kilometara od Beograda. To je vrlo živopisno mesto na brdovitom području koje je poznato po planini Ravna Gora, gde četnici ponekad organizuju svoje sastanke.
Porodica poslednjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice takođe je poreklom iz ovog sela. Iako je veliki deo njegove rodbine sahranjen ovde, on izgleda nikada nije posetio ovo selo. Nisam uspeo da saznam koliko dugo postoji selo Koštunići, ali sudeći po njegovim nadgrobnim pločama, ono postoji već jako dugo.
Ovaj dan je bio važan za porodicu mog prijatelja. Mnogo rodbine i prijatelja je došlo da oda počast pokojniku. Svi su se dobro pripremili za komemorativnu večeru. Doneli su mnogo ukusnih jela: svinjsko pečenje na ražnju, salate, pite, sireve, vino, pivo, rakiju, kafu i čak jednu ogromnu tortu sa mnogo šlaga. Takođe, morali su i da ponesu prelepi stolnjak, plastične tanjiriće i čaše, salvete, peškire, i najvažnije – sveće. Sve je potom spakovano u kola i krenuli smo ka groblju. Kada smo stigli, žene su prekrile grob stoljnjakom.
U početku mi je bilo neprijatno, jer smo koristili nečiji grob kao sto, ali su mi kasnije objasnili da je običaj da se hrana na taj način deli sa onim ko je umro. Pokojnik tako može da vidi članove svoje porodice koji su se okupili zbog njega i da uživa u gozbi sa njima. To je bio moj prvi susret sa tako arhaičnim običajem.
Počeo sam da lutam pogledom po ostalim nadgrobnim pločama, od kojih su neke tu preko 200 godina, a neke tek odskora i primetio sam da je na svim nadgrobnim pločama ispisano isto prezime. Odmah sam se setio Gogoljevih priča o razgovorima sa onim svetom i filmova Dejvida Linča u kojima se sve dešava u skladu sa nekim svojstvenim nedokučivim zakonima.
Fotografije i tekst: Ilmar
Izvor: Balkanium