NA MOM PEPELIŠTU
Skupilo se jeda, gorčine u duši,
Čudna ravnodušnost, bespomoćnost. Šta li?
Nemaština, beda surovošću guši.
Zgasle su mi nade, snovi, ideali.
Moral mi je pao na najniže grane,
Kao parni valjak kad izgubi paru.
Grozomorne, prazne sad provodim dane,
Listam stare Spise, pričam priču staru.
Bljutavo i grozno, skoro gpozno zvuči.
Kao kad udaraš u trulinu neku,
Sumorno i šuplje, ko podzemlje buči,
Ko zadnje opelo da piše čoveku.
Poštapam se kad-kad lažnom nadom.
Kao; teško mi je, sutra biće bolje,
Pa obrišem suze iz potaje, kradom,
Obeshrabren, tužan, bez snage i volje.
Pa opet pomislim u trenutku teškom
Da Izlaza ima, spasenje nas čeka.
Ovo što se zbiva, događa se greškom,
Krajem milenijuma, potkraj ovog veka.
Za sve svoje muke, krivim, psujem Boga,
Prizivam za svoje i za tuđe greške.
Uzdižem poroke i prizivam zloga
I činim pakosti teške i preteške.
I dok jad, gorčinu još nosim u duši,
Ispljuvan, razapet, ko Gospod na krstu,
Dom mi se raspada, otadžbina ruši,
Ja donosim odluku, nepobitnu, čvrstu:
Živeću u inat, pobediću voljom.
Dušmanima dušu nikad neću dati.
Pobediću duhom i čvrstinom boljom,
A oni će znati, sigurno će znati,
Isto tako dobro, ko što i sad znaju,
Čemu ovaj haos i u čiju slavu.
Kome se i zašto počasti odaju
I čiju će lovor ovenčati glavu.
Zato kada prođu sve ove strahote,
Kad se čovek opet čovekom nazove,
Kad se začne život pun čedne milote
I kada osvanu neke zore nove,
Ja ću tada znati, znaće i svet ceo,
Zašto krunu nosim iznad pepelišta,
Zašto mi je presto uglačan i beo
I zašto sem krune ne osta mi ništa.