TUGA
Zgrabila me ta neman bez zuba,
zarobila i dušu i kosti.
Spalila mi sve najdraže reči
k’o da sanjam, Bog da mi oprosti…
Miriše mi na jesen i kišu,
na jaganjce što bolno utihnu.
Bludi pogled po beskraju srca
Bog da prosti, ruke pesmu pišu…
Po mozgu mi divljaju tišine
sve je prazno i duša i telo.
Rasplinu se k’o nedra u majke
Bog da prosti, suze veče celo…
Sećanja se u nebesa dižu
što je bilo sve se opet vraća.
Pa zaživi k’o da jeste živo
Bog da prosti, život grehe plaća…
Iz pogleda vrcaju mi reči
ni sama ih ne znam razaznati.
Da l’ ih rekoh nekom u amanet
Bog da prosti, On će samo znati…
Ime ti je satkano od niti
od svih bola što još nebo ište.
Sad odlazi, prestaje ti carstvo
Bog da prosti, moje je ognjište…