VEČE NAD POMORAVLJEM
Svicima se okitilo polje
i po nebu roj se zvezde prosu
dok u kose uplitaše vrbe
povetarac i večernju rosu.
Zaškripaše skele na Moravi
pod teretom godina i roda,
ko da šapće neku slatku tajnu
na brzaku zažubori voda.
Na zalasku ljubilo je Sunce
Pomoravlje pitomo i plavno
a kroz veče razleže se pesma
„Oj Moravo, moje selo ravno…“
Javiše se alasi sa reke
Mesec srmom osrmi talase
što putuju šumno, grgoravo,
kraj livade, voćnjaka i bašte.
Tri Morave, ko tri zlatne niti,
tri linije života na dlanu,
ušuškane u somotno veče
već sanjaju o novome danu.