IREALNA PESMA
Gazim po zakrvavljenoj vodi uspomena.
Trenuci sa tobom nisu trebali da postanu
sećanja. U beloj haljini, kao da sam pošla
na sopstveno venčanje, držim crvenu ružu
koju si mi poklonio pre samo dva minuta
i rekao mi zbogom.
Ove usne, koje su do pre dva minuta
bile prelepe, od kojih si tražio da
se smeju i kad im nije do smeha,
ostale su neme. I dalje su lepe, crvene i
vrele.
Samo, pitam se za koga? Za koga
kad ni jedan nije kao ti?
Držim ružu, gledam u vodu,
stežem srce da ne zaplačem.
Ako ne mogu njega, zadržaću bar
dostojanstvo.
Izgleda da ne mogu ni to. Vidim
kako ruža u mojim rukama polako
vene, a sveža je. Suze kaplju na njene latice
koje pod njihovom težinom podrhtavaju.
Zatim, pred mojim očima nešto irealno.
Suze su se obojile ružinom bojom!
A ja se pitam zašto je voda
tako crvena. Crvena kao krv.
Iza mene su moji snovi pretvoreni
u maglu. Svrake krešte, u vodi pluta
neko srce. Pogled bacam ka nebu,
kad tamo, oblak poprimio oblik Anđela.