POREKLO JEDNE PESME
Pesma „Kreće se lađa francuska“ jedna je od najpoznatijih iz Prvog svetskog rata. Međutim, malo ko zna da mi sada koristimo isključivo prerađenu verziju pesme, koja se značajno razlikuje od originala, čiji su stihovi među najtužnijima iz tog perioda.
Ova „tugovanka“ nastala je u Solunskom polju 1917, tadašnjoj opštini Mikra koja od 2011. ne postoji u tom obliku, jer su je lokalne vlasti svrstale pod veću gradsku oblast, Termi. A u Mikri, gde je bio logor neraspoređenih oficira 1917. godine, pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević je napisao pesmu „Izgnanici“. Neke njene stihove svi znamo, naročito onaj iz uvodne strofe, „Kreće se se lađa francuska“.
Pesma je bila posvećena ranjenim srpskim vojnicima koji su prevoženi dalje od Solunskog fronta, na afričko tlo, u Bizertu i druge baze koje su Francuzi imali na severu ovog „crnog kontinenta“. Još posle povlačenja srpske vojske kroz Albaniju, u onu čuvenu zimu 1915. na 1916, deo srpskih trupa i nešto malo civila prebačeno je u Bizertu, u koju su dovoženi i kada su počele borbe na, kako se tada zvalo bojište kod Soluna, „makedonskom frontu“ ili „južnom (evropskom) frontu“. U francuskim bazama u kojima su boravili Srbi, organizovane su i obuke prispelih dobrovoljaca, rad sa invalidima, kulturni život…
Mnogi, međutim, zbog nemačkih podmornica (stara reč „sumaren“) nisu uspeli da stignu na to odredište. I, baš njima je pukovnik Milosavljević posvetio „Izgnanike“. Pesma je prvi put objavljena u zbirci „Mač i lira“, 1922. godine. Ali, mi i ne znamo tu verzuju, već ovu novu:
Kreće se lađa francuska (nova, kraća verzija)
Kreće se lađa francuska
sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
ratnici, braća bolesni.
Polazim tužan, bolestan,
pomislim: Bože, nisam sam,
i moja braća putuju
da sa mnom zajedno tuguju.
Svaki se boji i na tren,
naiće švapski sumaren.
Svi mole svetog Nikolu,
njegovu silu na moru.
Stara, originalna verzija, nalazi se sada pred vama, a u izdanju zbirke „Mač i lira“ iz 1930, naglašeno je da se ova „danas svima poznata pesma peva sa izmenjenim tekstom“. Ovako je izgleda original, uz pojašnjenje da je „maćijo“ = „maćeho“, „vojno“ = „vojnik“:
Izgnanici
Sinje je mora široko,
Široko, hladno, duboko.
Kreće se lađa francuska
Sa pristaništa solunska.
Odlaze moji drugovi,
Drugovi srpski vitezi,
U zemlju daljnu Afriku;
Svi nose tugu veliku.
Iz svoje zemlje prognani,
Po svetu blude mlađani;
Tuđino majko – maćijo,
Zbogom zanavek Srbijo!
Pa kad se more zaljulja,
Mahnito silno udara,
Svi mole Svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru!
Mnogi će od njih biti plen,
Kad dođe švapski sumaren,
Mnogo je Srba propalo
U moru hladnom ostalo.
Šta li je Srbin zgrešio?
Bogu se uvek molio;
Sedam se leta borio;
U rovu slavu slavio.
Uzalud čekaš majko ti,
Da ti se vojno živ vrati,
More je sito – miruje;
Jedinca tvoga – miluje!
Ogromne žrtve: Minut tišine bi nam trajao dve godine i 136 dana!
Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919., izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28% od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god. Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916.18 godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34 781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine. Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914/1915 odnela je 360.000 ljudi.
Kada se posmatraju podaci sa pariske Konferencije o žrtvama Srbije, ispostavi se da, kada bismo održali minut tišine za svakog građanina naše zemlje poginulog/poginulu u Prvom svetskom ratu, ćutali bismo neprekidno 866 dana, odnosno dve godine i 136 dana.
Izvor: Blic.rs