PLANINSKE BRAZDE
Zadnjim oračima u Loboderu
Kako ste sedi dragi moji starci.
Po licu vam od bora razvaline.
Sve ste u životu iskusili i doživeli,
sve vas je stizalo, pa stigoše i godine.
Svi ratovi i jadi ovozemni,
vas planince i selo su razbijali,
a slično vama, klasovi ovseni,
u zaboravnoj se prašini povijali.
Gde ste volove pojili, korita su presušena.
Kako orati kad rala su po jendecima?
Lažna obećanja su vašim potomcima davana,
dok su brazde zalivane staračkim jecajima.
Plačete nad brazdama vaše mladosti,
jer su to sada vrzine i parlozi.
Nema tu više životnih radosti,
samoći i vama isti su brlozi.
Ej brazdo, brazdo, planinski jadu,
da li si svome došla kraju?
Odoše jaki orači ka gradu,
a brazde željne mladosti starcima ostaju.
Kako ste stari očevi naši,
a kako ste nekada mladi bili,
kada ste sami brazde orali
i volove na izvoru mladosti pojili.
Preostala starost rđa i grobljima se sprema.
Razgovor vodite jedino sa pticama.
Najmilijih više u selu nema,
selo je njima puno jedino o Zadušnicama.
U gradu vaša deca, decu stekoše.
Traktorima brazdaju neka polja prosta.
Brazdama zavičajnim zbogom rekoše,
a vi još samo popa čekate, vašeg zadnjeg gosta.
I zvona Ljubostinjska javiće se tada,
da pozdrave još jednom staroga orača.
Zatim će se ugasiti ognjišta za svagda
i više neće biti ni smeha, ni pesme, ni plača…