GASTARBAJTERSKA SUDBINA
Otišli su na godinu, a ostali 50! Od odlaska prvih jugoslovena kada je Nemačka potpisala sporazum s tadašnjom državom o vrbovanju radne snage prošlo je tačno pola veka. Kako se osećaju ti ljudi?
Žičana ograda, policajci s automatskim puškama i psima čuvarima, strogi pogledi i uniforme, koje su podsećale na logore iz Drugog svetskog rata. To su prvi utisci tada 19-godišnje Bosiljke Schedlich koja je pre tačno 50 godina došla u Berlin. Avion sa grupom jugoslovenskih radnika u kojem je bila i Bosiljka sleteo je najpre u Istočni Berlin, a zatim su autobusom prebačeni u privremene domove preko granice – u Zapadni Berlin, dobro se seća Bosiljka.
Tamo ih je čekalo još više ratnih rana: „Videla sam tragove rata i na licima mnogih usamljenih žena koje su šetale same s psima. Videla sam ih i na ljudima kojima su nedostajale ruke ili noge, mnogim muškarcima koji su u invalidskim kolicima gurani kroz grad i pritom sam se pitala: Gde su oni proveli rat?“, kaže ova 69-godišnjakinja.
I u suterenu doma u kojem je bila smeštena s oko 1.200 drugih radnica iz Jugoslavije stanovali su Nemci proterani iz Istočne Pruske i Šlezije.
„Za mene je to bio susret s prošlošću koju su doživeli moji roditelji.“ Ali, o prošlosti ona u tom trenutku više nije htela previše razmišljati, jer je u Nemačku došla radi svoje budućnosti. Naime, kako bi zaradila koju marku za fakultet koji je htela da upiše. „Na godinu dana sam došla, ali ta godina jednostavno ne prolazi“, šali se ova bivša gastarbajterka koja upravo provodi „penzionerski raspust“ u jednoj trošnoj kućici na hrvatskom otoku Šipanu.
Pola plate za tečajeve nemačkog jezika
Renoviranje te kućice koja se nalazi posred ostrva za nju je i u neku ruku osećaj povratka „nazad korenima“. Ta Dalmatinka je kao Bosiljka Grgurević rođena u Splitu, kao dete je živela u jednom selu Dalmatinske zagore i u Kaštelima, a nakon mature se odlučila – kao i mnogi njeni sunarodnjaci – svoju sreću da okuša kao gastarbajterka u Nemačkoj. Isprva je radila u jednoj fabrici, ali je već nakon pola godine postala prevodilac u jednom domu za žene. Sve do tog trenutka se njena gastarbajterska priča ne razlikuje puno od onih priča mnogih drugih iz bivše Jugoslavije. No, Bosiljka Schedlich je krenula drugim putem. Pola plate je uložila u tečajeve nemačkog jezika, dobila bolje poslove i upisala fakultet u Berlinu. „Život me uzeo pod svoje i uopšte nisam razmišljala o povratku.“
Mnoge njene sunarodnice i sunarodnici su, međutim, ostali u nekoj vrsti „gastarbajterskog modusa“, jer su se i sami smatrali samo gostujućom radnom snagom, kaže socijaldemokratski poslanik u Bundestagu Josip Juratović. „Ta prva generacija gastarbajtera je mislila da radi nekoliko godina, nešto novca da uštedi i zatim da se vrati.“
Mnoga deca su odrastala kod bake i dede
Juratović je i sam bio gastarbajter. Njegova majka Katarina je takođe bila među onim gastarbajterkama koje su 1968. došle na privremeni rad u Nemačku. Ona je vrbovana za rad u jednoj fabrici konzervi, a sin je odrastao u domovini kod bake i dede – sudbina koju su delile mnoge porodice tih godina. Nakon završene osnovne škole, otišao je kod majke u Nemačku i u blizini Heilbrona izučio zanat za automehaničara. Nakon toga je više od 20 godina radio kao radnik na traci, pre nego je započeo svoju političku karijeru u Berlinu. Svoju migrantsku priču Juratović opisuje sledećom rečenicom: „Došao sam kao gastarbajter, postao zatim migrant, a danas sam Nemac s migracijskom pozadinom.“
Ta rečenica je, međutim, indikativna i za mnoge druge ljude iz bivše Jugoslavije kojih u Nemačkoj ima više od 1,5 miliona, a koji se često nazivaju skupnim imenom „Jugosi“. Tim gastarbajterima je 80-ih godina postalo jasno da povratka u domovinu nema, kaže Juratović, i zbog njihove dece koja su u međuvremenu pohađala školu, odlično govorila nemački jezik i koja su se sve više udaljavala od onog društva iz kojeg dolaze njihovi roditelji, a koje su poznavala samo iz vremena letnjih raspusta. „To je bila prva spoznaja da se neće vratiti. Druga je, nažalost, za ljude iz bivše Jugoslavije bila rat na tim područjima, kad je mnogima postalo jasno da zaista nema povratka.“
„Nevidljivi“ Jugosloveni
Tako su se ti ljudi našli pred novim velikim izazovom: integracijom. Nemačko društvo je, međutim, smatralo da je ta marljiva migrantska grupa integrisana, da su se ti ljudi već sami integrisali. Razlog tome je što se kulturološki ljudi s tog područja ne razlikuju puno od Nemaca, a i izgledom su „nevidljivi“ u nemačkom društvu i ne upadaju u oko, napominje Juratović. „Kod nekih se uopšte ne vidi razlika jesu li Nemci ili ljudi migrantskog podrekla, najkasnije se to primeti eventualno pri spominjanju imena.“ Bosiljka Schedlich to naziva „prividnom integracijom“.
Jer je istina ustvari da su se ti ljudi uglavnom družili unutar svoje zajednice i nisu imali previše kontakta s Nemcima. Postojali su jugoslovenski klubovi, a i Katolička crkva je okupljala Hrvate u okviru svojih uspostavljenih katoličkih misija. Za starije, dakle prvu generaciju gastarbajtera, u poznim godinama je tada bilo teško da uče nemački jezik. Ali njihova deca, kao i treća generacija se često i s pravom danas u Nemačkoj smatraju dobro integrisanima. Razlozi za to delom leže u radničkom moralu gastarbajtera iz bivše Jugoslavije, primećuje Bosiljka Schedlich.
„Većini Jugoslovena je od samog početka bilo izuzetno važno da njihova deca budu najbolji ili odlični učenici – kao što su i oni bili najbolji radnici. To je dovelo do toga da je mlada generacija izučila dobre zanate, a mnogi od njih su i fakultetski obrazovani. Osim toga, oni su ti koji svesno žele da žive u Nemačkoj.“ Mnogi od njih se čak uključuju u politiku, napominje Schedlich. „Oni su, doduše, i dalje preko svojih porodica tradicionalno vezani za domovinske grupe, ali su i umreženi u nemačkoj zajednici.“
A tu je još i pitanje o tome što je za prvu, drugu i treću generaciju „Jugosa“ domovina? Bosiljka Schedlich na to pitanje daje jednostavan odgovor: njena „zavičajna domovina“ i nemačka domovina su ustvari jedna domovina: „Ja sam ovde na Šipanu upravo isto tako kod kuće, kao što sam i u berlinskoj četvrti Frohnau. To jednostavno ne mogu da razdvojim jedno od drugog.“
Izvor: DW.com