PROŠLOST
Ređanje slika s druge strane zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.
KOLODVOR
Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do kraja.
Nisam ni žar među prstima osetio.
…A oni već odoše.
Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…