VELIKA LIČNOST RUSKE ISTORIJE
Sveta prepodobnomučenica Jelisaveta Fjodorovna Ruska je kneginja iz ruske carske dinastije Romanov. U Pravoslavnoj crkvi čuva se uspomena na nju i njeno mučeničko stradanje.
«Gospode oprosti im, jer ne znaju šta rade!» – to je bila poslednja molitva velike kneginje Jelisavete, pre nego što ju je progutala crna provalija napuštenog rudnika.
Ona je svesno išla ka tom bezdanu i kategorički je odbila da napusti Rusiju kada je zavladalo bezakonje. Ona je išla za Hristom i njene duhovne oči su pratile svetlost Vaskrsenja, koja je bleštala u provaliji. Šta ju je dovelo u daleku uralsku varošicu Alapajevsk, koja će postati njena Golgota – nju plemkinju, strankinju? Šta ju je predalo u kandže nepoznatih ljudi, koje je pokretala demonska zloba? Njihovi životni putevi se nikako nisu mogli ukrstiti. Videla je te ljude prvi i poslednji put u životu. Ona se susrela s njima samo zato da bi oni nad njom izvršili presudu, njoj nepoznatnog suda. Ali to je sve bilo rasuđivanje ljudi. A Božije rasuđivanje? Za Boga je to bio sud ljudski: za Boga, ili protiv Boga.
I velika kneginja Jelisaveta, bivša protestantkinja, koja je primila pravoslavlje u svojoj novoj otadžbini i zavolela pravoslavnu Crkvu i Rusiju «čak i do smrti», odgovorila je zlu. Kako god da joj je presudilo razuzdano, bezumno zlo, ona je primila to kao presudu s Nebesa, kao mogućnost koja joj je poslata, kako bi na delu potvrdila smisao čitavog svog života.
Ljubav prema Bogu i ljubav prema ljudima, bio je istinski smisao njenog života, i ljubav je dovela veliku kneginju na krst. I njen krst je porastao i prisajedinio se Krstu Hristovom i to je bila njena nagrada.
Velika kneginja je izgubila supruga, nastradao je od zlonamerne ruke teroriste. Sopstvenim rukama ona skuplja to što je ostalo od čoveka koga je volela, i noseći u srcu bol strašnog gubitka, ide u tamnicu da poseti zločinca, s Jevanđeljem u rukama, kako bi mu dala oproštaj i okajanog privela Hristu.
Ceo njen potonji život u Rusiji bio je satkan od milosrđa i služenja Bogu i ljudima. Velika kneginja je okupila sestrinstvo i osnovala Marto-Marijinski manastir. Pratila je primer ove dve jevanđeljske sestre i služila je svim bednim i ubogim. Ona je u to delo uložila sva svoja sredstva, dala je sve bez ostatka, i samu sebe je tome posvetila sve do kraja. Njena ljubav prema ljudima bila je uzvraćena ljubavlju drugih prema njoj.
Monahinja Varvara, koja je pomagala svojoj matuški velikoj kneginji u sve dane njenog služenja, nije poželela da je ostavi ni u njenom poslednjem podvigu stradanja. I ona je ukrasila mučenički venac svojim samoodricanjem i samopredanjem.
U teškoj 1917. godini, kada je carovao metež, kada se rušilo ustrojstvo nekadašnje Rusije, kada su se spremali da ubiju cara i samim tim rusku državnost, kada su bogohulnici digli ruku na sve što je sveto i pucali čak i na zidine Kremlja, velika kneginja Jelisaveta je pisala da je upravo u tom tragičnom trenutku osetila u kojoj meri je Pravoslavna Crkva zaista jedina prava Crkva Gospodnja. «Osećala sam tako duboku žalost prema Rusiji i njenoj deci – pisala je ona – koja u ovom trenutku ne znaju šta čine. Zar to onda nije bolesno dete… Želim da uzmem na sebe njegovo stradanje, da ga naučim da trpi, da mu pomognem… Sveta Rusija ne može poginuti. Ali Velike Rusije, avaj, više nema. Potpuno je srušena Velika Rusija, neustrašiva i besprekorna.»
I iz razvalina i zgarišta Rusije, iz bola čitavog naroda, iz nebrojenih njenih stradalnika čuje se glas svete žrtve, koja okrepljuje život: «Sveta Rusija i pravoslavna Crkva, kojoj vrata ada neće odoleti – žive i živeće i dalje, više nego ikada pre.» Te reči je napisala u predvečerje svog stradanja.
«Uverena sam – nastavlja ona – da je Gospod koji kažnjava, isti onaj Gospod koji i voli.» Eto mere njenog duhovne veličine, eto mere njene iscrpljenosti. Ona je već sama dobrovoljno postala žrtva, i Gospod je prihvatio njenu žrtvu za Rusiju, koju je ona toliko volela. I ne bi imali nikakve vlasti nad njom, ti dželati koji su se pojavili niotkuda, da im to nije dato s Nebesa. Svi koji su bili sa velikom kneginjom Jelisavetom, žive su bacili u okno rudnika, osim jednog koji im se usprotivio. Nisu umrli istog trena. Još dugo su meštani, iz dubina zemlje, služali Heruvimsku pesmu. A velika kneginja je i tamo, u njihovoj bratskoj grobnici, nastavila delo Božije – svojim apostolnikom je previla glavu jednog od povređenih, koji je bio uz nju.
Kada su kroz tri meseca posle smrti mučenika našli mesto njihovog upokojenja, videli su da je velika kneginja ležala na dubini od 15 metara, držeći ikonu Spasitelja na prsima, kojom je bila blagoslovena u dan kada je primila pravoslavlje. Pravednici večno žive!
Ruski novomučenici su one žrtve, koje je očekivala Vaseljenska Crkva – oni su dopunili broj ubijenih zarad Reči Božije. I ko zna, koliko će još trajati to «malo» apokaliptično doba, u kom ovozemaljska Crkva sazreva za Sud Božiji, koji će se osvetiti svim živima na zemlji za prolivenu krv pravednika?
Sveta prepodobnomučenica Jelisaveta Fjodorovna Ruska je ruska kneginja iz ruske carske dinastije Romanov. U Pravoslavnoj crkvi čuva se uspomena na nju i njeno mučeničko stradanje, zajedno sa članovima ruske carske dinastije Romanov, njenom prijateljicom monahinjom Varvarom i drugima, među kojima je i knez Jovan Konstantinovič, oženjen Jelenom — sestrom kralja Aleksandra Karađorđevića.
Oni su, dan nakon pogubljenja porodice Romanovih, pretučeni i živi bačeni u okno obližnjeg napuštenog rudnika. Pošto nisu pali na dno okna, već se zadržali na nekom od ispusta, iz okna su se još nekoliko dana čule njihove molitve i duhovne pesme nakon čega su preminuli od gladi i zadobijenih povreda. Njihova tela su pronađena i krišom prebačena u Kinu, a veliku kneginju sa sestrom Varvarom preneli su u Jerusalim, gde se i danas nalaze u manastiru Marije Magdalene na Jeleonskoj gori.
Biografija
Velika kneginja Jelisaveta je rođena 1. novembra 1864. godine. Roditelji su joj bili veliki vojvoda Ludvig IV od Hesena i Rajne i britanska princeza Alisa. Preko svoje majke, Sv. Jelisaveta je bila unuka kraljice Viktorije. Kad je porasla, smatrana je jednom od najlepših žena Evrope tog vremena. Starija je sestra poslednje ruske carice Aleksandre.
Udala se 15. juna 1884. za velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, sina ruskog cara Aleksandra Drugog. Iz luteranstva je prešla u pravoslavnu veru.
Dana 18. februara 1905. Sergej je nastradao u atentatu i pošto nisu imali dece, velika kneginja Jelisaveta je odlučila da ostatak života posveti Bogu i da mu služi ljubavlju prema bližnjima. U Moskvi je osnovala Marto-Marijinski manastir koji je razvio dobrotvorni rad. Narod ju je nazvao „anđelom čuvarem Moskve“.
Kada su boljševici preuzeli vlast, Lenjin je izdao naredbu da se ona uhapsi i sprovede u Alapajevsk. Tu su ih pretukli, odveli u napušteni rudnik i žive bacili u jamu duboku 20 metara. Zatim su ubice ubacile i nekoliko granata, ali se pesma i dalje čula iz jame.
Sv. Jelisaveta je preminula od posledica pada u duboku jamu, ali je ipak uspela da previje rane svojim sustradalnicima.
Proglašenje za sveticu
Ruska pravoslavna zagranična crkva je dodala ove novomučenike zboru svetih 1981. godine. Moskovska patrijaršija je to učinila 1992. Njene mošti se i danas pronose po celom pravoslavnom svetu.