HAMVAŠ O VINU
Vino i idila, Grožđe, vino, dragi kamen, žena su eseji iz knjige Filozofija vina koju je napisao madjarski pisac Bela Hamvaš
Vino i idila
Jedno od najvažnijih iskustava mojih putovanja bilo je da postoje vinske i rakijske zemlje. Prema tome, postoje vinski i rakijski narodi.
Vinski narodi su genijalni; rakijski narodi, ako i nisu svi ateisti, bar naginju idolopoklonstvu. Veliki vinski narodi su Grci, Dalmati, Španci, Etrurci, na pravim vinorodnim područjima Talijani, Francuzi i Mađari. Ovi narodi nemaju takozvano svetsko častoljublje; nisu uvrteli sebi u glavu da će iskupiti ostale narode, ako treba, i kundacima. Vino ih čuva od apstrakcije.
Vinski narodi ne žive u istoriji sveta, nego u baštini zlatnog doba. Ovakvo ponašanje je jedan od najbitnijih sastavnih elemenata vina, posledica idiličnog ulja. Sve vinske zemlje i vinski predeli su idilični.
Prošetaj kroz vinograde Arača i Čopaka, popni se na Badačonj ili na Sentđerđheđ, da i ne govorimo o Šomlou, prolutaj između bašta Kiškekreša i Čengeda, i o svemu ovome ćeš steći nesumnjiva iskustva. Između tabla vinograda meki travnati putevi protiču kao tihi potoci. Ispred ulaza u podrume ogroman orah, hladovito je čak i u vrelo leto. To su takva mesta da bi čovek bilo gde stao, seo, naselio se i rekao: ostajem ovde. I eventualno, da i ne primeti, tu bi ga zatekla smrt.
O ovim stvarima sam meditirao u Sigligetu i tu sam primetio, samo za ličnu upotrebu, onu veoma staru i običnu podelu: postoje ravničarska i brdovita vina. Ravničarsko vino je izdašnije, ali je ređe, skromnije, siromašnije uljima. Ovo nije bezuslovno kuđenje. Znači samo da se ovim vinom ne bih oženio. U stalnom nedostatku uzbudljivih ulja, bio bih nesrećan. Ko ne voli veće napetosti – i to je dostojno priznanja – on može da živi zajedno i s ovakvim vinom.
O svemu ovom sam mislio na čarobnom Sigligetu, gore na brdu.
Ispod mene bašte, dalje Balaton, pored mene u čuturi vino, i ako bi meditiranje počelo da zapinje, malo bih gucnuo. Ovakve stvari se rađaju zajedno s čovekom. Volim brdovita vina koja rađaju pored vode. Voda je onaj praelemenat u kojem sam rođen i zato želim u svemu njeno prisustvo. Zbog toga dalje od mene leži Heđalja, a bliže Badačonj, Čopak, Arač.
Naravno, i ovde ima izuzetaka. Odmah je tu Šomlo. Jer vino iz Šomloa je vatreno, rađa na vulkanu. Pored Šomloa nema vode. Uzdiže se nasred ravnice i u obliku je krune. Od svih vina za mene je najbolje ono iz Šomloa nema dalje. Odmah ću reći zašto.
Razlikujem plavokosa (bela) i tamnokosa (crna) vina; zatim muška (suva) i ženska (slatka) vina; čak razlikujem sopran, alt, tenor i bas vina, jednoglasna i višeglasna, simfonična vina.
Ali sam navikao da razlikujem i solarna (suncolika), lunarna (mesecolika) i astralna (zvezdolika) vina. Inače, na vino se sasvim lako mogu primeniti svakovrsna razlikovanja. Postoji, na primer, logično i mistično vino, vizuelno i akustično, vino koje teče zdesna nalevo i sleva nadesno i tako dalje do u beskonačnost. Svako vino stavlja čoveka pred sve nove i nove zadatke razlikovanja.
E, vino iz Šomloa za mene je solarni bariton, ali simfonično plavo muško vino, koje sadrži spiritualna ulja najvišeg tvorca, a od naših vina jedinstveno je u svojoj koncentrovanoj čistoti. Zato mislim daje, istina, svako vino društveno, i pravo svoje svojstvo pokazuje ako se pije zajedno. Vino iz Šomloa je piće usamljenika. Toliko je prepuno ulja stvoriteljskog zanosa da se sme piti u prikladno zadubljenoj, krajnje smirenoj, uravnoteženoj osami.
O vinu iz Šomloa (reč je o izvornom, iskonskom, danas već retkom vinu, gotovo belom zlatu, suvom, vatrenom vinu iz Šomloa) inače još želim da kažem, iako svako ozbiljnije brdovito vino više odgovara dobu preko četrdesete, nego mladosti, vino iz Šomloa je vino staraca. Vino mudraca, onih ljudi koji su na kraju naučili najviše znanje, vedrinu. To je sasvim lična stvar, a govorim o njoj samo zato što je bila jedan od velikih rezultata mojih meditacija u Sigligetu: u hijeratičkoj maski vina iz Šomloa osećao sam se najbliže onoj zreloj vedrini i mudrosti, onoj intenzivnoj stvaralačkoj opojnosti koja je stvorila ovaj svet.
Grožđe, vino, dragi kamen, žena
Specifično je da se grožđe i vino ne poklapaju međusobno. Od finih grožđa ne pravi se uvek najbolje vino. Sad nije reč o šasli, o komercijalnim, takozvanim delikatesnim grožđima, koja meni nikad ništa bitno nisu umela reći.
Želim da govorim o afusaliju, o kraljici vinograda, o gospođi Matijas, čak o muskat otonelu, i o kralju svih vinograda, o crnom muskat hamburgu. Izuzev muskata otonela, sva ostala grožđa su manje pogodna za vino. Dobro vino se pravi od grožđa koja su beznačajna za jelo. U Šomlou sam probao grozdove s drevne loze iz Šomloa. Naoko su bili lepi, gotovo sasvim bledozeleni, bobice krupne, okrugle, prozirno opalne i staklaste, ali o ukusu ne umem reći ništa posebno. U Sredozemlju sam prilično često mogao da iskusim kako se od beznačajnog grožđa prave bolja vina.
Jednom sam se istinski zaprepastio. Na čokotu proređen grozd od bobica veličine graška. Da li je bolesno ovo grožđe, pitao sam. Probao sam ga, bilo je prilično slatko, ali čudnog ukusa, poput surogata za kafu. Opna debela i tvrda. Dalmatinac mi se slatko nasmejao. Doneo je vino i ponudio mi. U tom trenutku mi je palo na um koliko je erotičnije pijenje od jedenja. Pijenje je najbliži srodnik ljubavi. Vino je bilo kao tečan poljubac.
Sada bih želeo da govorim o jednoj od svojih najlepših meditacija o vinu. Zbilo se to među vrtovima u Berenju, pored podruma; sedeo sam na kamenoj klupi ispod velikog oraha, a vidik se pružao nad jezerom. S druge strane Badačonj, Gulač, bregovi Revfilepa i Sigliget. Beše vrelo popodne. Celo prepodne sam se kupao, zatim ručao, i posle malog odmora došao sam ovamo da čitam. Ali knjiga je bila pored mene netaknuta, i samo sam zijao u leto.
Na čokotima je već rudelo grožđe. Ovde rizling. A ono silvanac. Eno otela. Burgundac, medeno belo, porto; kako je ćudno, pomislio sam tada, što je ovo mnoštvo inkognito pojava, što je sve Jedno, ali im je vrednost upravo u tome što je svaka od njih nepatvorena sama po sebi i ništa drugo. Grožđa i vina su kao drago kamenje. Pojave jednogjedinog Jedan. Ali svako od njih je druga spiritualna esencija Jednog.
Počeo sam da upoređujem smaragd, rubin, topaz, ametist, karneol, dijamant s vinom koje im odgovara. Ne poričem da mi je u ovoj delatnosti žena bila od izuzetne pomoći. Kao uvek i u svemu kada sam razmišljao o beskrajnoj raznovrsnosti spiritualnih esencija. Ni drago kamenje nije ništa drugo do žene i devojke, inkognito pojave, one su zadržale samo ovo jedno jedino svojstvo svoje lepote, blistavu čarobnost. To je njihova čarolija. Ali čarolija se ne sme primiti u smislu slepila, nego kao prirodna magija. To je u njima stvarno biće. To je esencija.
Ako bih mogao, izdvojio bih, na primer, spiritualnu suštinu iz jedne devojke i čistio, zgušnjavao, destilovao, cedio, kristalizovao, sve dok ne bih dobio neprolaznu i koncentrovanu esenciju. Na koncu, od svake lepe žene bi se mogao načiniti dragi kamen. Ili vino – ali onda ga ne bi trebalo kristalizovati, nego rastvarati. Dragi kamen bih koristio na taj način što bih ga optočio zlatom i njegovu esenciju usisavao u sebe kroz oči. Vino na taj način, naravno, što bih ga pio.
Psalam kaže: Okusite i vidite.
Razume se, najbolje bi bilo ako bih dragi kamen, kad god hoću, pretvarao u ženu, nauživao se u njoj, zatim je opet preobratio i popio, na koncu bih opet imao dragi kamen i nikada se ne bi istrošio.
Imao bih ženu i vino, safir i ametist i biser i dijamant i smaragd i topaz.
Glavna teza moje anatomije zanosa: koren svakog zanosa je ljubav. Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, žena je živo ljubavno biće. Ako još dodam cveće i muziku, onda znam da ova ljubav blista bojama i peva i miriše i živi i mogu je pojesti i mogu je popiti.
Alhemičari kažu da dragi kamen nije ništa drugo do čist duh bića koji je živeo u izvornoj vaseljeni, odnosno anđeo, ali kada je čovek počinio greh, povukao ga je sa sobom u materiju. Pretvorio se u kamen. Međutim, svoju blistavu čistotu zadržao je i kao kamen. Ova teorija odgovara mojoj teoriji da u vinima i grožđu zapravo stanuju duhovna ulja i to su geniji.
Tako sam sedeo i meditirao u vinogradima Berenja, a kada sam u smiraj krenuo kući, uspeo sam da plodno popodne okončam veselom poentom. Pored puta sam zapazio zasade hibridnih vinograda „noa“. U prvom trenu sam se zaprepastio. Pa kakav li je ovo dragi kamen? U trenu sam otkrio da je vino potpun svet i kao svaki potpun svet, kao na primer žena, daje, i treba da daje, mesta zlu, podlosti, tamnom paklu. „Noa” grožđe i vinolika tečnost, opora i smrdljiva, načinjena od tog grožđa, nije ništa drugo do nespretan pokušaj đavola da i on napravi vino.
Nikad neuspelijeg pokušaja nije bilo! „Noa” je vino puritanaca, pijetista, usedelica i neženja, gramzivih, škrtih, zavidljivih i zlih ljudi. Zdrav čovek začepi nos ako oseti tu tečnost, a ako je okusi, suludo počinje da pljuje i dere se sve dok usta ne isplakne nekim pravim pićem. Rekoh, đavo je pozavideo vinu Stvoritelja i odlučio da i on napravi vino. Strpao je u to svoju žutu gramzivost, osvetoljubivost, otrov, drskost, grimase, kukavičku podmuklost, komičnu obogaljenost, sva nezgrapna ulja i načinio lozu neverovatno bogatog roda.
I „noa”, hibridna loza, zaista rađa bar dvadeset puta više grožđa od plemenitog čokota. Ali kome?
Gramzivcu i tvrdici kojima je jedino važno da ga bude mnogo i mnogo i mnogo. Mene nećeš prevariti, rekao sam čokotima, odnosno onome ko ih je načinio. Znam da vinu pripada i to da ima svoj pakao. To si ti. Tvoj genije je veštica. Tvoj dragi kamen je kamen iz mokraće. Kad cvetaš, tvoj amonijačni miris okuplja zunzare. Ti si ateističko grožđe.
Krenuo sam kući, i premišljao sam kakvo ću vino piti uz večeru. A onda mi je još nešto palo na um. To već ne spada u grožđe, jer se ne pravi od grožđa. To je lažno vino. Ovaj prozirni, zašećereni, sirupasti bućkuriš najordinarniji je atentat od kojeg postoji samo jedan užasniji, falsifikovana, nafrakana, cmizdrava, nepodnošljiva, lažna, podmukla, požudna, pohlepna, histerična žena.
Bela Hamvaš
Izvod iz knjige Bela Hamvaš Filozofija vina – prevod Sava Babic