MNOGO MI NEDOSTAJEŠ
Lutao si kao oblak,
srce ti je bilo mekano,
pogledom si tražio ono čega nema,
da prihvatiš istinu nije lako…
Oči su se punile suzama,
emocije nadjačavale istinu,
svaki izlazak sunca ti je bio drag,
a, glas slavuja ti čitao knjigu…
Želeo si da slušaš reči,
bilo ih je vrlo malo,
ponekada si leptiru govorio,
samoća ti otvara stalno…
Slušao si tišinu kako diše,
i korake vetrova, otvaraju ti prozore,
i kada sunce zađe spusti se tama,
kazaljke na zidu čekaju zoru…
Tako su prolazili nebrojano dani,
u tvojim mutnim očima reči su male,
otvaraš usta kada treba da jedeš,
a, kome da kažeš jabuke su pale…
Kada se otvara kapija mala,
i čuješ korake samo ih ti poznaješ,
trčala sam ti u zagrljaj,
moj Milune, tako mi nedostaješ…