VOJNIKU U ČAST
„Svaki je spomenik, sine, svetinja. Pod ovim ne leže ničije kosti, ali dok je njega živeće sećanje na jednog našeg zemljaka, srpskog vojnika.“ Porodica iz Kosjerića do danas poštuje ovaj zavet svojih predaka.
Kad je onomad na Zadušnice uz krajputaš pored porodične kuće zapalio sveću, po ko zna koji put prisetio se Miljko Perišić iz Kosjerića šta mu je otac pred smrt govorio. Od prve do poslednje ponovio je reči koje će i sam, kad tome dođe vreme, preneti svom sinu. Da ih i oni upamte i poštuju.
– Svaki je spomenik, sine, svetinja. Pod ovim ne leže ničije kosti, ali dok je njega živeće sećanje na jednog našeg zemljaka, srpskog vojnika. Tvoje je da ga čuvaš kao oči u glavi dok si živ, a kad ti dođe vreme umirati, da zavetuješ svoju decu da ga oni čuvaju – slušao je Miljko „tamo nekih devedesetih“ amanet svog oca Mijalka.
A Mijalka je u isto zakleo njegov otac Božidar kad mu je postalo jasno da će i sam postati žrtva noža ljotićevaca koji su ubijali po Kosjeriću i okolini.
Miljko (62) treća je generacija Perišića koja na svom imanju čuva jedinu uspomenu na Vukašina Radovanovića, vojnika koji je sa 23 godine umro u Velikom ratu. A taj Vukašin Radovanović nije nikakav rod Perišića, niti oni išta više o njemu znaju od onoga što piše na spomeniku.
„Vukašinu Radovanoviću iz Kosjerića, rođenom 1892. godine, koji požive časno i pošteno i kao kaplar zbog ratnih napora umre 1. septembra 1915. u Timočkoj bolnici, gde svoje posmrtne ostatke ostavi. Spomenik kao svom dobrom sinu jedincu podiže majka Radojka“, ispisano je na krajputašu pored Miljkove kuće.
Plac gde su spomenik i dom Perišića do 1936. godine pripadao je porodici srpskog kaplara. Njegova majka, valjda zbog nemaštine, prodala ga je Miljkovom dedi Božidaru.
– Kad se od imanja rastajala, od mog dede je zahtevala da tu zemlju nikom ne prodaje, pa i ako mu za nju ponude velike novce, i da čuva spomenik njenom sinu – priča za „Blic“ Miljko Perišić.
Ne da je Božidar, iako mu spomenik u dvorištu nije bio potreban, ispoštovao Radojkin amanet, već je od svog sina Mijalka tražio da se istog drži kao svetog pisma. Kao što su činili i njegovi preci, to radi i Miljko, stara se o spomeniku. Nedavno je i slova na epitafu osvežio novom bojom.
Doduše, spomenik nije na mestu gde je podignut, ali za to nisu krivi Perišići.
– Kad su ovuda 1976. obnavljali put do Cementare, vlasti su tražile da se krajputaš ukloni jer je smetao. Govorili su da je na trasi puta i da mu ovde nema mesta. Moj otac po cenu svega nije dao da ga sruše. Kumio je i molio da promene projekat puta, tražio da se beleg ne dira, objašnjavao da je betonski spomenik jedino svedočanstvo na srpskog vojnika. Nije vredelo, ali nije dao da ga sruše. Izvadio je krajputaš iz zemlje i pomerio ga dva-tri metra prema našoj kući. Nije skorojevićima bilo milo zbog toga, ali nisu imali kuda – govori Miljko Perišić.
Zahvaljujući njemu i njegovim precima, Kosjerci znaju o Vukašinu Radovanoviću, ako ništa drugo barem ono što je napisano na krajputašu. A ima i onih što žrtve i sećanje na njih ne poštuju, pa kraj kamenog obeležja bace sve i svašta. Zato Miljko redovno nadzire spomenik da se ne bi desilo da ga nešto naruži.
Skoro je pred Mitrovske zadušnice sve lepo pospremio, da oko krajputaša bude uredno i čisto kad narod, a mnogi su navikli na to, dođe da zapali sveću. U nedelju, na stogodišnjicu pobede u Velikom ratu, još jednom je prigrlio spomenik i ponovio: „Svaki je spomenik, sine, svetinja…“.
– „Tvoje je da ga čuvaš dok si živ“, reći ću i ja mom sinu Draganu, a on neka kaže njegovim Strahinji i Nemanji. Dok Božovići drže do porodične zakletve, živeće sigurno i uspomena na kaplara Vukašina Radovanovića – veli Miljko.
Izvor: Blic.rs