VODENICA
Vodenica nema više, gase se, zaboravljaju, možda ih je ostalo još svega nekoliko, a pitanje je kada će i njihovi žrvnjevi prestati da se okreću. Samleo ih je napredak, kad već one nisu mogle da samelju njega.
U mitskim mestima u kojima stanuju vampiri, među kojima je najčuveniji Sava Savanović, obitavaju vile i vilenjaci, kriju se hajduci i četnici. Ispod njihovih pragova nalaze se zakopana blaga, zlato opljačkano u davnim vremenima od Turaka i skrivene kubure i jatagani spremani za konačnu pobunu.
Da je srpski film imao sreće koliko i američki, da su kojim slučajem Srbi nadmašili Holivud, uveren sam da bi baš vodenice bile mesta sa kojih se otvaraju portali prema drugim galaksijama i dimenzijama, iz kojih se komunicira sa onostranim, sa nestvarnim, sa zonom sumraka. A kad malo zdravije razmislim, možda su to uistinu i činili vodeničari, stari neustrašivi čuvari ovih potočara kojima ni vampiri, ni vile, ni vilenjaci, ni hajduci nisu mogli ništa.
Koliko sam slušao od starijih, sedelo se oko vodenica i po čitavu nedelju u jesen čekajući red i čuvajući kola sa žitom. Sedelo se, mezilo, razgovaralo, kružile su boce sa rakijom, prepričavale se legende. Šapatom se govorilo u poverenju ono što nije smelo da se zna… Da ne sazna onaj koji je ipak, pre ili kasnije, sve doznavao.
Tu se, pod kovitlom vodeničnog kamena, celogodišnja muka i strepnja od suše i leda pretvarala u belo blago i trpala u vreće.
Nema ih više, gase se, zaboravljaju, možda ih je ostalo još svega nekoliko, a pitanje je kada će i njihovi žrvnjevi prestati da se okreću. Samleo ih je napredak, kad već one nisu mogle da samelju njega.
Tek poneka kafana koja se igrom slučaja nalazi pored potoka nosi naziv „Vodenica“. Dobro je čini mi se i to, dok i te kafane ne prepustimo zaboravu, dok ih ne zamenimo za nešto otmenije. Dok bogate tvorevine kuvane ispod sača ne zamenimo za sirove bifteke i dok kovanje zavera, lumperajke do kasno u noć i žučne političke debate u kojima se pretresa sve nadugačko i naširoko, počevši od Amerikanaca i Rusa, preko oba svetska i mnogo lokalnih ratova sve do Miloševića, Đinđića i Koštunice, ne zamenimo za učtive male priče o vremenu ili u najbolju ruku o sportu, priče u kojima se zapravo i ne razgovara, već se preko ustiju premeću fraze koje nikoga ne vređaju, ničemu ne služe i ne znače ništa.