PET MENTALNIH KORAKA
Priča sa podučavanjem veština i tehnika kad je u pitanju rešavanje životnih problema započela je devedesetih u jednom popravnom domu u Nju Meksiku.
Tehnika sastavljena iz pet mentalnih koraka – definisanje problema, izmišljanje (ne)mogućih rešenja, analiza, izbor rešenja i, najzad, akcija – pomaže nam da se bolje nosimo sa izazovima svakodnevice.
Kada smo budni, polje naše svesti zauzimaju određeni mentalni tokovi, bilo da je reč o onome što opažamo, što zamišljamo ili čega se sećamo. Mišljenje može biti i voljna, na cilj usmerena aktivnost – jedan oblik rada. Tako, na primer, intezivno i dugo fokusirano razmišljamo da bismo našli rešenje nekog životnog problema koji nas muči.
Često se smatra da je način na koji neko misli urođen, jer je izraz prirodne inteligencije ili talenta sa kojim je neko došao na ovaj svet. U izvesnoj meri to može biti tačno, ali je takođe tačno da deca i odrasli mogu naučiti da razmišljaju na analitičan i sistematičan način. A kada to nauče, bolje će se nositi sa malim, srednjim i velikim problemima sa kojima će se susretati u svakodnevnom životu.
Cela priča sa podučavanjem „tehnike rešavanja problema” započela je devedesetih u jednom popravnom domu u Nju Meksiku. Tada je jedan vaspitač počeo da sumnja da će analiza prošlosti zaista biti od pomoći njegovim maloletnim štićenicima, tako da se odlučio da ih podučava mentalnim veštinama koje nisu naučili kod kuće, a koje bi im mogle pomoći u životu. Iako je suština ove tehnike ostala ista, danas postoji više njenih verzija koje su prilagođene pojedincima, grupama i timovima.
Disciplina mišljenja
Kada se ljudi suoče sa nekim životnim problemom, tada pokušavaju da u trenutku smisle neko dobro rešenje. Nekada im to polazi za rukom, a nekada ne. Tehnika rešavanja problema je sastavljena iz pet mentalnih koraka koje je potrebno napraviti da bi se došlo do odluke – izbora najprimerenijeg rešenja. Tajna uspešnosti ove tehnike je upravo u tome da se disciplinuje mišljenje kako bi se problemi rešavali korak po korak, po logičnom redosledu koji omogućuje širinu pristupa i sagledavanja mogućih rešenja, njihovih dobrih i loših strana, kao i posledica.
Prvi korak je definisanje problema. Ljudi treba da se zapitaju: Šta je zapravo problem? Neke probleme je moguće lako definisati, druge mnogo teže. Ako je problem pogrešno definisan, tada će najverovatnije i sledeći koraci biti pogrešni.
Drugi korak je izmišljanje što više mogućih rešenja. Ne treba se usmeriti na traženje „najboljeg” rešenja, već opustiti i zapisivati sva moguća i nemoguća rešenja koja osobi padaju na pamet. Ovo je faza kreativnosti u kojoj su dobrodošle sve, pa i one najgluplje ideje. Odavno je primećeno da je nekada put do najboljeg rešenja upravo preko neke glupe ideje, tj. da osoba ne bi pomislila na genijalno rešenje da pre toga nije čula neku glupu ideju. Zato u ovom koraku nije dozvoljeno kritikovanje i odbacivanje „glupih” predloga rešenja. U ovom koraku su jednostavno sve moguće ideje dobrodošle.
Treći korak je analiza, kritika i procena svih predloženih rešenja iz prethodnog koraka. Osoba (ili grupa) razmišlja o razlozima za i protiv svakog predloga, kao i o posledicama koje bi njegova primena mogla imati. Razmišlja se i o okolnostima u kojima bi neki predlog mogao da ima prednost.
Četvrti korak sledi iz trećeg – odluka za izbor onog predloga rešenja za koji je procena pokazala da je najprimereniji. Nekada osoba može izabrati nekoliko rešenja koja će primeniti u zavisnosti od okolnosti. Kako je odluka, to jest izbor, logična posledica prethodnog promišljanja, osoba je donosi sa sigurnošću.
Kako sama odluka bez stvarne akcije ne rešava problem, peti korak jeste sprovođenje u delo izabranog rešenja za dati problem, i procena u kojoj meri rešava problem.
Odlučivanje u grupi
Kada osoba disciplinuje svoje razmišljanje i stekne naviku da rešavanju različitih problema pristupa praveći pet koraka, biće sigurna u svoje izbore, jer oni proizlaze iz šireg, a opet fokusiranog razmišljanja. Čak i ako izabrano rešenje ne donosi rezultat, osoba će znati da je dobro promislila. Primenjujući ovu tehniku, osoba razvija poverenje u svoje intelektualne sposobnosti.
Kada ovu tehniku koriste timovi ili grupe koje zajednički rešavaju problem, svi članovi tima moraju znati koji mentalni korak grupa pravi. Nije dobro ako je grupa u trećoj ili četvrtoj fazi, a pojedinac u timu kaže: Ja sam siguran da je problem nešto sasvim drugo!
Psiholog Zoran Milivojević za Politiku