TATA ZA ORLIĆE
U životinjskom svetu neke stvari odvijaju se logikom koju imaju određene vrste, a koju mi ne možemo da dokučimo. Ženka orla na jedan poseban način bira oca za svoje orliće, što je samo jedan od primera tajnovitosti sveta životinja.
Ženka orla birajući oca za svoje potomstvo radi interesantnu stvar. Sa drveta ili grmlja, odlomi grančicu, uzima je u kljun, podigne se na veliku visinu i počinje da kruži sa tom grančicom.
Oko ženke, počinju da lete orlovi, onda ona baci tu granu, i gleda. Neki od orlova pokupi tu granu u vazduhu, ne dozvoljavaći joj da padne, zatim je predaje ženki veoma nežno, iz kljuna u kljun. Orlica uzima granu i ponovo baca, mužjak je ponovo uhvati i donosi do nje, a ona ponovo baca …
I tako se to ponavlja – nekoliko puta. U slučaju da, posle nekog vremena i ponovnog bacanja grane, a orao je uhvati svaki put, tada ženka odabere njega i pari se sa njim.
Zašto ona to radi?
Zatim oni odlaze na visoku liticu, prave gnezdo od jakog pruća, retko, a dovoljno tvrdo. Mama i tata posle toga počinju da izbacuju iz sebe, iz sopstvenog tela, kljunom paperje i perje. Sa ovim paperjem i perjem, prave gnezdo, popunjavajući sve rupe, čine ga mekim i toplim. U takvom mekom i toplom gnezdu, orlica polaže jaja, zatim se iz njih izlegu orlići.
Kad se pojave orlići (a oni dolaze na svet tako mali, goli, nemoćni), roditelji ih pokrivaju svojim telima sve dok ne ojačaju. Zaklanjaju ih svojim krilima od kiše, od jakog sunca, donose im vodu, hranu, i orlići rastu. Počinje da im raste perje, krila i rep postaju jači.
I tada su već ojačali, mada su i dalje mali. Tada mama i tata vide da je došlo vreme…
Tata seda na kraj gnezda i počinje da udara krilima po njemu: maše, udara, trese to gnezdo. Zbog čega? Kako bi izbacio sve perje i paperje, tako da ostane samo kruto gnezdo od pruća, kojeg su na samom početku savili i napravili. Orlići sede u tom rastrešenom gnezdu, neudobno im je, teško i ne shvataju šta se događa: mama i tata su bili tako nežni i brižni.
Orlica za to vreme odleti negde, da uhvati ribu i seda negde oko pet metara od gnezda, tako da mogu da je vide orlići. Onda, ispred svojih orlića, počinje polako da jede tu ribu. Orlići sede u gnezdu, viču, krešte, ne shvataju šta se događa, jer je ranije sve bilo drugačije. Mama i tata su ih hranili, pojili, a sada je sve nestalo: gnezdo je postalo čvrsto, nema perja i paperja, a još roditelji jedu ribu, a njima ne daju…!?
Šta da se radi? Ako hoćeš da jedeš, moraš da izađeš iz gnezda. I onda orlići počinju da prave pokrete koje nikada ranije nisu radili. Oni i dalje ne bi to radili da su roditelji nastavili da ih maze. Orlići počinju da izlaze iz gnezda. Oni padaju, nespretni su, još uvek ništa ne umeju, ništa ne znaju. Gnezdo se nalazi na litici, na strmoj litici, tako da ne može nikav predator da im se približi.
Orlići dolaze do ivice gnezda, mašu po njemu, a zatim lete u ponor. A onda tata (onaj koji je jednom hvatao grančice) strmoglavo leti nadole i hvata svojim leđima orlića, ne dozvoljavajući mu da se razbije. A onda, ponovo ga donese do neudobnog gnezda, opet se nalazi na litici, i sve počinje od početka. Orlići padaju, a otac ih hvata.
Kod orlova nijedan orlić se nikada nije razbio.
I onda, u nekom trenutku pada, orlić počinje da pravi pokret koji nikada ranije nije radio: širi na vetru svoja krila, ulazi u vazdušni tok i tako počinje da leti. Tako orlovi uče svoje orliće. I čim orlić počne da leti sam, roditelji ga uzimaju sa sobom i pokazuju mesta na kojima se nalazi riba. Više im je ne donose u kljun.
Ovo je vrlo dobar primer kako treba da vaspitavamo našu duhovnu i fizičku decu. Koliko je važno da ih preterano ne držimo u toplom gnezdu! Koliko je važno je da ih preterano ne hranimo ribom, kada je oni već mogu sami loviti!
Ali i sa kolikom brigom treba da ih učimo da lete, posvećujući tome svu svoju snagu, svoje vreme, mudrost i veštinu! Nije čudno što ženka bira mužjaka, bacajući grančicu. Ona ne želi da joj se deca razbiju.
Birajući nemarnog oca bez provere, ne može računati na potomstvo.