UMESTO ČESTITKE
Drugačija Novogodišnja čestitka u ime političke korektnosti. Licemerje je kvasac fariseja i neka ne bude i vaša životna filosofija
Kad sam bio mladji, pod uticajem društvene zajednice koja je to izgradila kao manir, imao sam istu dobru volju i nameru da svim svojim prijateljima čestitam sve što se obično čestita – od rodjendana i Nove godine do verskih praznika, sticanja diploma pa sve do nestalih Avnojevskih datuma nekadašnje SFRJ.
A onda shvatiš da je ta lepa forma samo drugi naziv za licemerje. Čestitaš ljudima nešto u šta ti stvarno ne veruješ.
Ne mislim tu na rodjendan, imendan ili slavu, ne mislim tu na uspeh u školi, završen fakultet, naučnu ili sportsku nagradu, majstorsko ostvarenje, ne mislim tu na pravoslavne praznike, nego na paganske praznike i praznike drugih vera. Jer, šta mi pravoslavni hrišćani imamo sa praznicima drugih vera?
Zašto čestitati katolicima katolički Božić kad oni nisu u saglasju sa našom verom i datumom Božića? Kad su velike razlike u poimanju duhovne istine a samim tim i puta spasenje duše. Naravno, bolje je biti katolik i verovati u Jednog Istinitog Boga nego u mnogobožje paganskih religija, ali naše je da im ukažemo na greške a njihovo da to isprave, ako hoće. Ako neće, licemerje je podržavati ih u tome.
Zašto čestitati pagansku Novu godinu 31 dec/1 jan kad postoje crkvene nove godine koje imaju svoj dublji duhovni smisao od kalendarskog dogovora materijalista? Pre Svetskih ratova u Srbiji je malo ko slavio Novu godinu 31 decembra, svi su slavili Srpsku Novu godinu jer su bili vernici, tek je ateizam i potrošačko društvo nametnulo srbima globalnu Novu godinu kao praznik.
I kako učestvovati u bučnim bahanalijama Nove godine i svetkovinama punim ića i pića kad je za pravoslavne vernike to vreme Božićni post i vreme tihovanja, uzdržavanja od prekomernog jela i pića, uzdržavanje od svetkovina, buke i nemorala?
Zašto čestitati Ramazan muslimanima ako kao hrišćanin njihovu veru doživljavaš kao neistinitu, samim tim je i taj praznik neistinit?
Zašto čestitati Novu godinu budistima, hindusima, šintoistima, kakve veze njihova verovanja imaju sa našim verovanjima, kakve veze ima istina sa obmanama?
I tako redom, ima tih dogadjaja koje ljudima čestitamo iz želje da budemo fini, uljudni, lepo vaspitani i politički korektni, a iza njih stoji samo jedna prazna forma, bezvredna ljuštura licemerja i nezanimanje za istinu.
Nekada kao što je pomenuo moj prijatelj Mihailo iza svega toga stoji rudimentarna politika, politička korektnost, da se različite medjukonfesionalne zajednice ne bi sukobljavale u svojim isključivostima. A nekada je bila i prisila, kao kada su komunisti zabranjivali krštenja, odlaske u crkve i proslave slava i crkvenih praznika, te žestoko sankcionisali one koji su živeli kao vernici.
To je Hristos nazvao „kvascem fariseja“ – licemerje.
Licemerje se ne bori za istinu i suštinu, ona komforno živi u ispunjavanju forme.
I to je mesto gde se razgraničava naša dobra volja prema istini i laži, odnosno prema suštini i formi.
To je mesto i gde nas Bog gleda u srce i nečujno pita: „Kog gospodara služiš? Istinu ili laž?“
A ne mogu se služiti dva gospodara.
To je i suština cele Biblije i pravoslavne vere – pitanje savesti, pitanje tvoje duše, da li si ti iskren prema sebi ili si licemeran. Ranohrišćanski mučenici su imali tu živu svesnost i po cenu zverskih mučenja nisu pristajali da se poklone idolima i mnogobožaškim bogovima, nisu se klanjali ni pred carem bezbožnikom koji ih je terao da se pod ucenom da će ostati bez glave odreknu Hrista.
Jer, Bog nam je svima jasno poručio – ko se mene odrekne na zemlji, neću ga prepoznati na nebu.
Tako i mi, ne možemo čestitati drugim ljudima nešto u šta mi sami ne verujemo, niti im se smešiti za laž u kojoj žive, pa još im i sreću želeti u tome. I to nije pitanje nedostatka ljubavi prema drugima. Druge ljude druge vere možemo i trebamo voleti onakvima kakvim jesu, možda su i bolji ljudi od nas, ali trebamo ljubiti istinu, jer samo kroz nju dolazimo do Boga.
Čestitati reda radi ili stoga što mislimo da je to prikladno, to je licemerno, to je ta društvena mimikrija koju mi danas nazivamo politička korektnost. A u stvari je pristajanje na život u laži.
I takav manir, da na sve pristajemo jer je to „korektno“ i jer svi imaju sva prava, vodi u sve veći nemoral i množenje greha jer laž i obmana vladaju, a zatim nas sve to vodi u mnoge gadosti koje iz toga proizilaze. Nadimamo se lošim stvarima kad odbacimo ispravno. Zato je licemerje opasno.
To je kvasac fariseja.