Paracelzus otac farmacije i Učenje iz knjige Prirode

OTAC FARMACIJE

Delo Učenje iz knjige Prirode koje je napisao Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus von Hohenheim Paracelzus tvorac Šveden bitera i osnivač farmacije

 

Paracelzus ili Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus von Hohenheim rođen je u Švajcarskoj u Ajnzdilenu 1493. godine, a umro je 1541. godine u Salcburgu. Ovaj savremenik Mikelanđela, Kopernika, Leonarda, Rafaela, Lutera i Direra najslavnije je ime renesansne medicine.

Uzburkao je duhove svoga vremena odbacivši stare medicinske autoritete, od Teofrasta do Avicene, a okrenuo se neposrednom istraživanju.

Karl Gustav Jung, veliki psiholog XX veka, za njega je rekao: „Paracelzus je bio olujni vetar koji sve ono što se ikako može pomeriti sa mesta, iščupa i zakovitla. Kao provala vulkana pokretao je i razarao, ali i oplođavao i oživljavao.“

Paracelzus je bio nizak rastom, debeljuškast, pogrbljen i proćelav. U svojoj jednostavnoj odeći ostavljao je utisak skitnice, a ne velikog lekara. Zbog svog britkog jezika koji nikoga nije štedeo, stekao je mnoge neprijatelje. Zato su ga, iako je lečio gotovo neizlečive bolesti i pokrenuo pravu revoluciju u medicini, proglašavali šarlatanom i zabranjivali mu štampanje knjiga.

I on sam o sebi piše:

„Znam, ja nisam čovek koji ljudima govori ono što se njima sviđa i nisam navikao da dajem ponizne odgovore na ohola pitanja… Ja sam grub čovek, rođen u surovoj zemlji, odrastao u borovim šumama i moguće je da sam dobio u nasledstvo njihove iglice.“

Sa šesnaest godina započeo je studije medicine u Bazelu, da bi 1515. godine u Ferari stekao doktorsku titulu. U potrazi za znanjem krenuo je na duga putovanja: „Ti koji ostaju kod kuće, moguće je da žive mirnije i bogatije od onih koji putuju, ali ja ne želim ni spokojstvo ni bogatstvo… Ja sam lutao u istraživanju svoje veštine, često izlažući svoj život pogibiji.“

Proputovao je kroz mnoge zemlje i gradove: Francusku, Španiju, Englesku, Holandiju, Dansku, Švedsku, Rusiju, Grčku, Siciliju, Rodos,… Put ga je odveo do Carigrada i Aleksandrije, pa čak i do daleke Indije – sve u potrazi za medicinskim znanjem.

Isticao je da lekar prvenstveno mora da uči iz otvorene knjige prirode, a ne iz prastarih knjižurina.

Mora biti spreman da uči od svih onih koji nešto znaju o lečenju: „Na visokim školama lekar ne uči i ne saznaje sve ono što bi trebao da zna i ume, već bi s vremena na vreme morao da pohađa škole kod starih baba, cigana, skitnica kao i svakojake seoske čeljadi i sličnih priprostih ljudi i od njih da uči, jer ti ljudi imaju više znanja o takvim stvarima od svih visokih škola.“

Kada se nakon osam godina putovanja Paracelzus vratio u Bazel, ponudili su mu mesto gradskog fizikusa (lekara) i položaj profesora na Univerzitetu. No, on nije bio zadovoljan načinom na koji su tada podučavali studente na univerzitetima. Predavanja su bila suvoparna, jer su se zasnivala na proučavanju učenja starih medicinskih autoriteta, bez ikakvih neposrednih istraživanja. Rekao je: „Ja se služim dokazima iskustva i vlastitom procenom, a ne pozivam se na autoritete.“

Sva predavanja, osim onih uvodnih, držao je na nemačkom jeziku. Svoje je studente vodio u prirodu da upoznaju lekovito bilje i druge stvari. Vodio ih je ka bolesnicima da se neposredno upoznaju sa simptomima bolesti i načinima lečenja.

Svoj bunt protiv zastarelih metoda izrazio je 5. juna 1527. tako što je na vrata Univerziteta u Bazelu prikucao plakat na kojem je između ostalog pisalo: „Medicinu treba očistiti od najtežih zabluda… Mnogi lekari štete bolesnicima zbog svog slabog znanja. Ne čine titula i rečitost lekara, već dobro poznavanje prirode i njenih tajni. Suditi smete tek onda kada čujete Theophrastusa. Živite dobro i uspešno prihvatite pokušaj obnove umetnosti lečenja!“

Kada je 1527. godine Paracelzus na Ivanjskom kresu (vatra) javno spalio Avicenin Canon medicinae, to temeljno delo srednjovekovne medicine, morao je da napusti Bazel i otada pa sve do smrti počinje njegov lutalački život.

Stubovi medicine po Paracelzusu

Medicina, prema Paracelzusu, počiva na četiri stuba: filozofiji, astronomiji, alhemiji i etici…

„Filozofija, astronomija i alhemija su temeljni kameni veštine i znanja svakog lekara i ako ne gradi na toj trajnoj osnovi, njegov će rad odneti vetar… Nikada se lekar ne sme svesti samo na jedan od nabrojena tri stuba. Ne postoje tri veštine, nego samo jedna.“

Filozofija

Filozofija je poznavanje biti stvari.

Šta je priroda drugo nego filozofija koja je dobila svoj oblik? Šta je filozofija drugo nego nevidljiva priroda?
Makrokosmos: Svemir, Veliki svet i Mikrokosmos: Mali svet, čovek – nedeljivi su.

Tajne Velikog i Malog sveta razlikuju se samo po obliku svog pokazivanja, a ipak su: jedna stvar i jedno biće.

Astronomija

Astronomija (odnosno, za nas danas, astrologija) poznavanje je odnosa čoveka i univerzuma:
Svaka planeta i svaka zvezda poseduju određene magnetske elemente koji odgovaraju istim magnetskim elementima u strukturi čoveka.

Svaka stvar ima svoje vreme, i ono što nam u jednom trenutku koristi, u drugom može biti štetno. Postoji vreme za kišu i vreme za sunce i cvetanje ruža, i nije dovoljno da lekar zna šta se događa danas, već on mora da zna i šta će se dogoditi sutra…

Alhemija

Alhemija je veština transformacije. Sve što postoji evoluira, kreće se prema svom cilju, prema svome ¬savršenstvu:
Priroda ne donosi ništa što bi bilo savršeno samo po sebi.

Veština alhemije sastoji se u odvajanju beskorisnog od korisnog i dovođenju do stanja najveće savršenosti.

Ja odajem priznanje veštini alhemije jer ono otkriva tajne leka i pomaže pri svim bolestima nad kojima očajavamo.
Alhemija je odvajanje čistog od nečistog. Jer, nije Božja namera da nam lekovi budu već unapred skuvani, pripremljeni i posoljeni, nego da ih mi sami spravljamo…

Ti stavovi nisu bili samo puka teorija. Paracelzus je bio najveći lekar renesanse. Pripisuju mu se gotovo čudesna izlečenja. To mu priznaju čak i njegovi neprijatelji. On je stvorio i formulu za čuveni eliksir mladosti Šveden Biter.

Alhemijski proces odnosi se i na čoveka:

Alhemija je proces pročišćavanja pomoću vatre. Moramo u sebi sagoreti sve niže elemente tako da ostanu samo oni istinski lepi i božanski.

Etika

Prva tri stuba čine temelj lekarskog umeća, ali ono što lekara mora odlikovati je moralnost, njegove vrline, a za Paracelzusa ljubav prema bolesniku treba biti prva lekarska vrlina.

Bolesnik treba da zaokuplja misli svog lekara danju i noću, biti mu uvek pred očima i on mora sve svoje misli i nastojanja usmeriti prema bolesnikovom ozdravljenju i tome da se potpuno preda… Svako lečenje mora doći iz snage srca. Samo je ta snaga kadra oterati sve bolesti.

Paracelzusova lekarska zakletva

U skladu je sa tim i njegova svojevrsna lekarska zakletva:

„Zaklinjem se: da ću usavršavati svoje lekarstvo i neću od njega odustati tako dugo dok mi to Bog bude dao i protiviću se svim lažnim lekarijama i naucima. Nadalje, ljubit ću bolesne, svakoga više nego svoje vlastito telo…“

Zbog svog beskompromisnog karaktera vodio je život siromašnog lutalice, a mogao je, s obzirom na svoju medicinsku veštinu, steći golemo bogatstvo. Lečio je kraljeve, kneževe i siromahe ne tražeći ništa zauzvrat. Za njega nijedan napor nije bio prevelik i nijedan put nije bio predug kada je nekome trebao pomoći.

Postoji li išta na Zemlji čime bi se bližnjemu iskazala veća ljubav od one kada čovek iz ljubavi proučava delotvornost leka ne bi li prepoznao i odagnao teške bolove, bolesti i smrt koje prete njegovom bližnjem?

Ivan Tomašević