ŠTO DALJE
Vazduh se vrtloži,
Uspinje se uz stabla i zidove.
Da je više snage u njemu,
On bi i krošnje i krovove
Preneo na drugo mesto,
Gde malo je stabala i kuća,
Ili gde ih uopšte nema.
Vazduh, ta nevidljiva pometnja
Nevidljivih sastojaka
O kojima znam malo; tek kada se
Uskomešaju u vrelom danu
I kada začujem huk koji se provlači
Između lišća i zaviruje
Kroz prozore, bes od koga se zatresu
I glatke i hrapave površi,
Tek tada se zapitam o vidljivosti
I o pustim mestima,
Toliko, moguće je, praznim,
Da bi podnela svako vrtloženje
Bez ičije bojazni da bi išta
Moglo biti iščupano,
Polomljeno ili srušeno, odneto,
Čak i da je lakše od jastrebovog pera.
Na takvo mesto da mi je da budem prenet,
Lak kao pero; kad se uskomešaju
Nevidljivi sastojci u meni,
Ničemu da ne mogu naškoditi;
Ni čašu da nemam pri ruci,
Ni tečnost u nju usutu,
Ni ogledalo da bih poslao poruku
Na susednu liticu; slutim da
Ni litica tamo ne može biti,
Ni sjaja kojim bi mi neko uzvratio.
Ničega, ničega tamo da nema.
Dobro znam da tamo nikoga i nema.
Uvek kad se otuda vratim
I izložim vrtloženjima
U svakoj, jamačno, reči koju čujem,
Shvatim da sjaj je isuviše dragocen
Da bi pustoš činio manje pustom.
A to što i u praznini
Tragam za njime, neprestance,
To nije hir,
Nego zaborav traži
Da idem što dalje, što dublje.