PREMA POGLEDU
Godinama posmatrajući žene, muškarce i njihove odnose, Vladeta Jerotić dao je izvesnu tipologiju jačeg pola. Tipovi muškaraca na našem prostoru otkriveni su, prema njegovim rečima, po tome kako muškarac najčešće gleda ženu.
Čuveni srpski neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić ostavio je iza sebe neprocenjivo važne poglede na ljudsku psihu, međuljudske odnose i međusobne odnose muškaraca i žena. Svojevremeno je u svojoj knjizi “O braku” izdvojio sedam mogućih pogleda koje muškarac može da ima na ženu, ali i objasnio šta koji od tih pogleda tačno znači i kako će se u zavisnosti od pogleda muškarac pokazati u braku.
Posmatrajući godinama, a i samog sebe ispitujući, kako muškarac najčešće gleda ženu, otkrio sam sedam mogućih tipova muškaraca. Da pokušam da ih prikažem i donekle objasnim:
Nežan pogled (i duže gledanje) muškarca na ženu, verovatno je najpoželjniji jer je najbliži onom idealu muškarca koji očekuje da kroz gledanje (duže gledanje!) jednog lepog dana vidi ženu. Ovo je prilika da je muškarac zavoli, i, možda, trajno voli (eto srećnog braka!). Nežni (prvi) pogled muškarca na ženu, ukazuje na srećno provedeno rano detinjstvo sa majkom koja je volela i muža i dete, i bila voljena.
Sažaljiv pogled muškarca na ženu, otkriva nam muškarca osećajnog i sažaljivog, koji je upravo tako, od ranog ili poznijeg detinjstva, posmatrao svoju majku, tip mučenice (nekad istina i samomučenice), kinjene na razne načine od muža (njegovog oca), možda i od njene ili od njegove porodice. U slučaju braka sa takvom ženom (kao što je bila njegova majka), dve su mogućnosti česte. Ili će se muž pretvoriti vremenom u svoga oca, preko poznatog i raširenog mehanizma „identifikacije sa agresorom“, ili će istinski i samosvesno ispravljati (i možda ispraviti) loše očevo ponašanje prema majci, voleći svoju ženu takvu kakva je („mučenički tip žene“, koja ipak više pati, nego što uživa u patnji); u najboljem slučaju, voleći je, ispraviće je i približiti tako tzv. normalnoj ženi.
Kada muškarac gleda na ženu potcenjivački (nekad i prezrivo), loš je to predznak za njegov budući bračni ili vanbračni život. On je tako naučio da gleda svaku ženu od ranog ili poznijeg detinjstva, jer je tako na njegovu majku gledao njegov otac. A zašto je tako gledao njegov otac (deda, pradeda…) na ženu? To je bio najčešće „pogled na ženu“ u srpskoj patrijarhalnoj porodici kroz vekove. Potcenjivački odnos balkanskog muškarca prema ženi, najbolje pokazuju srpske narodne poslovice (neću ih ovde navoditi, svako ih može naći u Vukovim narodnim poslovicama). Da potcenjivačko-prezriv odnos muškarca prema ženi nije uvek takav bio, pokazuju istraživanja našeg poznatog etnopsihologa Bojana Jovanovića, a mogu se naći slični podaci i u vrednoj knjizi dr Miodraga Purkovića, proučavaoca srpske srednjovekovne nacionalno-crkvene istorije, pod naslovom Srpska kultura srednjeg veka (Himelstir, Nemačka, 1985.).
Požudan pogled muškarca na ženu, u prvom redu je namenjen njenom osvajanju: agresivnom i seksualnom ili prvo seksualnom, pa onda i agresivnom. Moje dugogodišnje iskustvo kao psihoterapeuta sa različitim tipovima „osvajanja“ žene od strane muškarca, pokazali su mi da agresivan nagon u čoveku, njegova želja za posedovanjem i moći, snažnija je, dugotrajnija i upornija od seksualnog nagona i njegovih imperativnih zahteva.
Pravih erotomana (poremećaj seksualnog nagona kod muškarca i žene-nimfomanke) malo je kod oba pola. Otud seksualna požuda nekih muškaraca krije njihovu strasnu želju za posedovanjem žene koja se često, vremenom, pretvara u bezobzirno vladanje nad ženom, uključujući njegovo „pravo“ na seksualni odnos kad god zaželi. Iako je želja za posedovanjem, kao deo agresivnog nagona (i kod muškarca i kod žene), prirodna, ova se želja pretvara u izopačenost onda kada je muškarac, zbog nečega značajnog, postao i ostao infantilan od detinjstva. U požudnog muškarca nema ljubavi, otud opasnost za njega da postane bludnik, a ne prirodni sejač života. Obuzetost takvog muškarca ženinim telom (čemu danas „pomaže“ seksualna klima u svetu Zapada) opasna je i za muškarca i za ženu, jer se kod muškarca može da pretvori u seksualnu opsesivnu neurozu, a ženu da pretvori u frigidnu lutku koja se kupuje.
Uplašen pogled muškarca na ženu, otkriva nesigurnog muškarca – nesigurnog kako u ljubavi, tako i u polnim odnosima – kome ni otac ni majka nisu u detinjstvu omogućili, svojim konfliktnim ponašanjem, da stekne dovoljnu meru samopouzdanja kao duševno-duhovno i kao polno biće. Poznati „kastracioni kompleks“ mogao je da se u sinu rano pojavi, bilo od grubog „kastrirajućeg“ oca, ili od tipa „kastrirajuće“ majke. Žena za takvog muškarca predstavlja onda stalnu opasnost; takvi muškarci ili ostaju trajno neoženjeni, ili nesvesno biraju tip kastrirajuće žene. I u ovom slučaju, kao i u svim ostalim, uspešno, manje uspešno ili neuspešno vaspitanje još u ranom detinjstvu odrediće budući odnos muškarca prema ženi.
Ravnodušan pogled muškarca na ženu označava različit tok muškog erotsko-seksualnog života: lišenog majčinske ljubavi, izloženog uticaju loše majke, snažno pogođenog nekom neuspelom ljubavi u adolescentnom dobu. Posle ovakvih i sličnih ranih trauma u životu muškarca, njegove prirodne erotsko-seksualne potrebe može odvesti u različite oblike ponašanja. Tako je moguće da postane homoseksualac (dakle, ne urođen, već stečen), potom mrzitelj žena, ali moguće je da se približi i nekom aseksualnom obrtu u polnom životu. Ravnodušan pogled prema ženama kod muškarca „prirodan” je kod evnuha i u slučajevima organskih poremećaja hormona i muškog organa za snošaj i oplođavanje.
Poslovan pogled na ženu, počeo je preovlađivati od vremena industrijske revolucije na Zapadu i uspona kapitalizma, da bi u današnje vreme zauzeo skoro pretežno mesto u odnosima muškarca i žene, svodeći lagano, i prirodnu potrebu za ljubavlju, kao i prirodnu potrebu za polnim odnosima sa suprotnim polom na poslovnu meru koja vodi brigu u prvom redu o korisnosti odnosa među polovima.
I posle svih ovde, na brzinu nabrojanih „pogleda muškarca na ženu“, ovaj poslovni pogled ukazuje na vrhunac otuđenja čoveka od čoveka, samim tim i na otuđenje muškarca od žene i obratno. Umesto pogleda simpatije, onda moguće ljubavi, muškarac posmatra ženu (ali sve češće i žena tako gleda muškarca) kao objekt, a ne subjekt u komunikaciji. Ljubav se izopačila u blud (kada su u pitanju polni odnosi), a egzistencijalna komunikacija buberovskog Ja-Ti odnosa, pretvara se sve češće u korisnost (pre svega materijalnu) međusobnih odnosa. Ne znam koliko sam uspeo da u ovoj kratkoj skici odnosa (pogleda, gledanja i viđenja) muškarca prema ženi, nešto kažem o stvarnim odnosima, danas, među polovima. Sigurno je da su ovi odnosi daleko složeniji i raznovrsniji nego što sam ih ja ovde prikazao, samo na osnovu površnog „pogleda” muškarca na ženu.
Ostaje mi da kao hrišćanski antropolog (po mogućnosti objektivan posmatrač realnih zbivanja među polovima danas), s jedne strane žalim zbog napredovale pojave otuđenja među ljudima u svetu (sledstveno onda i među polovima), s druge strane da se nadam popravljanju ovakvih odnosa u budućnosti. Bitno je pri tome pitanje da li se ljudi (kao pojedinci, ne kao narodi) mogu menjati u toku jednog, relativno dugog života.
Da li se, dakle, potcenjivački, ravnodušni, uplašeni, bludni a posebno poslovni pogled muškarca na ženu (i naravno, sve češće, takvi isti pogled žene na muškarca) mogu ispraviti ili ne mogu. Ubeđenja sam da je takvo ispravljanje moguće, ostaje, naravno, pitanje – kako.
Iz knjige Vladete Jerotića “O braku”, izdavač Zadužbina Vladete Jerotića