PUŠAČKA NACIJA
Duvanska industrija, kao vrlo profitabilna, postojala je u Jugoslaviji i pre Drugog svetskog rata, ali je pravi procvat doživela u socijalizmu, šezdesetih godina prošlog veka.
Komunisti su po dolasku na vlast neke vrste cigareta ukinuli kao nepodobne: „šumadija“, „karađorđe“, „kosovo“, „dvorske“… a neke, kao što su „hercegovina“, „morava“, „drava, „ibar“ i „jadran“, zadržali, jer su – današnjim rečnikom kazano – predstavljale brendove koj su pozicionarinu na tržištu. Hoće se reći – ljudi su bili navikli na njih.
Znalo se koje koliko vrede i ko šta puši: „opatija“ i niška „drina“ smatrane ambasadorskim cigaretama, a sarajevska „drina“ – direktorskom. Niška „morava“ i „hercegovina“ bile su za doktore, banjalučka i vranjanska „morava“ za službenike, a ostatak je bio „radnički“.
U prve dve decenije posle rata cigarete su pakovane u kartonske kutije „na preklop“, nalik na tabakere, a najduže je ovakvu kutiju, sve do osamdesetih, zadržala „hercegovina“. Duvanska industrija iz Niša, međutim, od pre rata imala je mašinu za pakovanje u kutije „na izvlačenje“, a na njoj su do tridsetak godina pakovane „drina“ bez filtera i ista takva „zelena morava“.
Proizvodnja flter cigareta u Jugoslaviji počela je krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada su u kratkom razmaku sve fabrike duvana – bilo ih je četrnaest – kupile odgovarajuće mašine. Uz „prevođenje“ postojećih marki na filter-varijanu, to je bila prilika da se lansiraju novi brendovi: „beograd“, „57“ i „100“, „lovćen“, „DIV“…
U isto vreme, u skladu sa politikom otvaranja prema svetu, počela je u Jugoslavji proizvodnja licencnih cigareta, pa su potrošači dobili mogućnost – uz višu cenu – da uživaju u „kentu“, „HB“ i „milde sorte“. Oni koji su ih kupovali, i još mali para da putuju, tvrdili su da naše cigarete ne mogu da ni da se porede sa originalima. Izuzetak je, navodno, bio sarajevski „marlboro“ – „bolji od svakog drugog ‘marlboroa’ gde god da je proizveden“.
Potpisnik ovog teksta o tome ne može da se izjašnjava, jer je trideset godina pušio nišku „crvenu moravu“, pa nema iskustvo sa parfimisanim duvanom.
Kad smo već kod stranih cigareta, voleli smo „goloaz“ i „žitan“, zbog Delona ili Kamija, kako ko… iako se kaod nas nikad prodavali. Iz aerodsromskih fri-šopova donosili su nam i „kamel“ (koji se pripaljivao „zipom“, je li…), i raznorazne još cigarete koje se nešto nisu primale.
Među njima je bio i „benson i hedžis“ sa ukusom osvežavajućim ukusom mentola. Budući da su bile vrlo retke, pojedinci su u apoteci kupovali kristale mentola, otapali ih na plamenu upaljača i filter obične cigarete umakali u tu otopinu. Tako se dobijao ljutkasti i hladni ukus nane. Što se tiča tačnog sastava kristala, i posledica udisanja, živeli smo u blaženom neznanju…
Fabriku duvana Sarajevo prati još jedna legenda – da njenoj „drini“ u beloj kutiji nje bilo premca. Navodno je pravljena od smese duvana spremljene za toliko hvaljeni „marlboro“, samo bez aditiva, pa se glas o kvalitetu ove cigarete održao do danas, bez ikakvog razumnog opravdanja, jer je u pitanju stvar ukusa. Ovo, naravno, važi za prave cigarete, a ne za ono što se pojavilo nakon rasapada SFRJ, a zvalo se „vikend“ „vek“, super“ i slično, i bilo gorko i oštro kao smotna kukuruzna svila.
Zanimljiva je – govorimo o dobu socijalizma – pojava bila marka „57“: cigarete su iz Tobačne Ljubljana izlazile u mekom pakovanju sa filterom na dnu kutije, „naopako“. Ne znamo za svet, ali su u Jugoslaviji jedine bile tako poređane. Verovalo se da je proizvođač mislio na zdravlje svojih potrošača, odnosno da im je omogućio da cigaretu stave uusta ne dodirujući filter rukama zaprljanim od rada. Razlog je, po svemu sudeći, bio mnogo prozaičniji: mašine za Tobačnu kupovane su polovne, i na različitim mestima, pa je pakirnica bila neodgovarajuća, „rasparena“ od onog dela koji stavlja filter. Zbog toga je na svakoj kutiji pisalo da nije po JUS-u.
U SFRJ je postojalo četrnaest fabrika duvana. Cigarete su se proizvodile u u Ljubljani, Zagrebu, Rovinju, Zadru, Banja Luci, Sarajevu, Beogradu, Nišu, Prilepu, Vranju, Gnjilanu, Skoplju… a pušilo se svuda.U kancelarijama, čekaonicama domova zdravlja, autobusima, vozovima, u avionima… Sve do pred kraj osamdesetih jedna strana aviona bila je određena za pušače, a potom su za njih određena mesta u zadnjem delu letelice.
Posle je nestao socijalizam, a za njim i mesta za pušenje.
Izvor: N1info.com