DRHTANJE
Prislonim li uvo na kamen, začujem zvuk
Nalik pucketanju gramofonske ploče.
Pomišljam prvo da se to čuje trenje između
Zemlje, koja se vrti, i kamena, koji stoji.
Onda se dosećam da to akrepi ispod stružu.
Slutim da ih dole mravi uče udruživanju
I da će, jednom naučeni, uspeti da dignu
I kamen i mene s kamenom i da izmile
Na svetlo, na kom se neće zadržavati,
Jer žuriće da mi se u nogavice zavuku
I, puzeći mi uz listove, da me zaraze
Hladnoćom što su je pod kršom zapatili.
Pravim bolnu grimasu zamišljajući kako me
Štipaju potom kleštima i trgaju iz sna.
Ali ipak snažnije drhtim pri pomisli
Na zglavke dana u njihovim repovima.
Broji li se onaj u kom je otrovna žaoka
Kao poslednji ili prvi, pitam se.