O STVARALAČKOM PUTU
Ono što stvaraju pisci Kosova i Metohije je više nego dragoceno, jer nastaje iz pozicije odbrane identiteta i svedočenja istine o čoveku koji je izložen presiji, kaže poetesa Milica Jeftimijević Lilić.
Imajući u vidu neverovatnu stvaralačku energiju i širok dijapazon rada i stvaralaštva poetese Milice Jeftimijević Lilić, nije lako u nekoliko rečenica krenuti uvodom u razgovor sa njom. Jer, kako godine protiču, ona je sve zastupljenija i u antologijama srpske poezije evropskih i svetskih zemalja, i sve je prisutnija u inostranim timovima zaduženim za saradnju sa našom zemljom u oblasti književnosti i kulture.
Rođena je u Lovcu kod Banjske na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Autor je većeg broja knjiga poezije i proze od kojih su najpoznatije „Mrak, izbavljenje“, „Hibernacija“, „Putopis kože“, poema „Čaranje“, priče „Siže slučaja“, pesme „Odvijanje svitka“, „Misterija ljubavi“, „Žubor uma“, „Tetovaža uma“, „Partenon zvezdama zidan“ i druge. Dobitnica je velikog broja značajnih nagrada i priznanja među kojima se ističe i Nacionalno priznanje za trajni doprinos kulturi.
Kako se dogodilo da ste radili toliko raznovrsnih, ali srodnih poslova u svojoj bogatoj i zgusnutoj karijeri? Bavili ste se pisanjem, bili ste profesor na Univerzitetu, novinar i urednik na RTV Prištini, pišete književne kritike, recenzije…
– Oduvek sam bila radoznala i radna, volela sam da svaki dan ispunim nekim opipljivim rezultatom. Sećam se pismenog zadatka iz srpskog jezika na početku srednje Tehničke škole, koju sam tada pohađala u Kosovskoj Mitrovici, u kojem se tražio odgovor na to kako zamišljamo svoju budućnost. Ne pamtim detalje, ali suštinu da, zapisala sam da želim da budem neko, sad mi je pomalo smešna ta formulacija, verovatno nisam ni znala šta to tačno znači, ali je još tada bila jasna moja potreba da od sebe stvorim nešto. Vrlo sam brzo uočila da tehnička struka nije moja vokacija. Ja sam intenzivno čitala literaturu i na neki način se pripremala za studije književnosti koje će kasnije doći. Raznovrsnost u sebi prepoznala sam vrlo rano jer me je umetnost očaravala u svakom vidu, posebno sam reagovala na muziku. I danas žalim što mi manjka ta vrsta obrazovanja, ali su violina, klavir i frula ušli u moju poeziju gde im dajem određeno metaforičko značenje. Rad sa studentima na Prištinskom univerzitetu mi je pokazao da je interakcija među ljudima vrlo podsticajna i da ličnim primerom treba delovati na najlepši način. Što je najzanimljivije, ja sam imala čudno osećanje da sam još u mladosti bila «stara dušom» kako to reče Tin Ujević, i da je moja duša sa godinama počela da se podmlađuje oslobađajući se tajni, nepoznanica koje je otkrivala kroz saznanja o sebi i svemu onome čemu nas život uči. Sad kad slušam muziku iz mladosti, ja samo uočavam da se osećam isto, da sve to proživljavam na isti način, i da zapravo na neki način ništa nije nestalo, sve je tu u mom duhu. To sam zapisala i u jednoj svojoj pesmi, da je sve sačuvano u trezoru uma.
Gde ste nalazili inspiraciju?
– Kad živeći punim kapacitetom svog bića unesete u sebe toliko lepote i kad duboko razmišljate o svemu, inspiracija je uvek tu i bez naročitog povoda. Poezija je zapravo bila put u dublje spoznaje bića, moje potrebe za filozofskim poniranjima u suštinu života i smrti, onoga što jezik kao jedina stvarna ljudska istorija čuva u sebi. Pri svemu tome ambicija za potvrđivanjem među onima koji su već ostvareni nalagala je stalni rast i rad koji me je često odvodio u osamu, ali vredelo je. Knjige su moj život toliko ulepšale, dale mu duboki smisao da sve drugo, teškoće, odricanja, treba zanemariti. No, nisam učila samo iz knjiga, učila sam iz samog života, posmatrala ljude… Umetnost je bila i ostala moj temelj i moje nebo.
Kako ste podneli kosovski egzodus?
– Živeti posle svega što smo svi proživeli krajem devedesetih i u sasvim nepredviđenim okolnostima je mukotrpno, ponižavajuće i iscrpljujuće do neslućenih razmera. Ja sam, kao majka dve devojčice u vrlo osetljivim godinama, naprosto znala da se moram izboriti i preživeti po svaku cenu. Iškolovati ih i pomoći im da se snađu u jednoj prilično dehumanizovanoj sredini. Danas su mi one najveća podrška i inspiracija, jer i one imaju sličan odnos prema životu i pokazuju divnu misaonost i potrebu za sopstvenim iskazom. No, najteže je bilo boriti se sa tugama i doživljajem opšteg poraza pri kojem i lični izgleda još dublji. Sećam se jedne banalne epizode, nakon dolaska u Beograd. Mesec dana smo moje kćerke Dragana i Ivana i ja provele kod mog strica Vojislava Jeftimijevića koji nas je pozvao kod sebe. Nakon toga preselile smo se u jedan skromni privatni stan sa nešto malo pokućstva koje smo donele. Spremila sam neki ručak i postavile smo sto, sele smo da ručamo iscrpljene i gladne. I kad je trebalo dodati pribor, shvatile smo da ga nismo ponele… Ili tako planiram da pođem na posao i po navici krenem ka ormaru za određenu garderobu, ili mi zatreba neka knjiga, a ja počnem da je tražim zaboravljajući da je to sve ostalo u kući u Prištini i onda me nanovo zgrabi strašna istina, da se jedan deo života nepovratno otkinuo od mene i da novi moram stvoriti kako znam i umem.
Sa uspehom ste radili sve čega ste se dotakli. Vaši talenti su vam prokrčili put u svet?
– Svet je naprosto prihvatio moju poeziju i putevi su se nekako, rekla bih, sami otvarali. Naravno, tome prethodi moja velika angažovanost u javnom životu, određena priznanja, ovladavanje savremenim tehnologijama koje su mi omogućile komunikaciju sa svetom na stranim jezicima, sticanje novih kolega i poklonika moje poezije, praćenje konkursa u stranim glasilima, na sajtovima… Slala sam pesme i one su se dopadale… Osim toga, dobijala sam i potvrdu da se u svetu takođe poštuju pesnici koji vole svoju zemlju i pišu o tome. Bila sam vrlo počastvovana kada sam 2013. u Apriliji nadomak Rima dobila prvu nagradu u kategoriji za strane pisce, Medalju sa likom Nerona, sa pesmom “Ako te otuđe”. Pesma je, kao što sam već pominjala u nekim intervjuima, nastala kao moj umetnički protest onog dana kada je jedan deo Srbije uzurpiran i proglašen tuđim. Tada sam u razgovorima sa kolegama iz Italije čula da je tzv. običan svet bio vrlo ogorčen što su iz njihove zemlje ka nama krenuli avioni sa smrtonosnim tovarima. Imala sam i jedno neobično iskustvo u Istanbulu 2016. U programu su učestvovali i učenici. Kad se sve završilo, krenuli smo i potom stajali na ulici čekajući auto da nas vrati u hotel. Iznenada je jedan dečak potrčao ka meni i zagrlio me bez reči i ostao tako neko vreme ćuteći dok je njegova majka iznenađeno posmatrala. Bio je to dirljiv trenutak.
Imajući u vidu sve što ste radili, utisak je da ste jako rano spoznali sebe?
– Tako se i meni čini, sad kad se vraćam u davno prošlo vreme. Ma kako da sam aktivno učestvovala u životu porodice, još u detinjstvu sam na poseban način ipak pripadala samo sebi. Moja interesovanja odvodila su me u svet umetnosti, knjiga je bila moje pribežište, tu sam nalazila bogatstvo sveta o kojem još ništa nisam znala, ali i potporu za svoju misaonost, doživljaje koji su nadoknađivali jednoličnost života u manjoj sredini, neki bolji svet o kojem sam maštala. Ispostavilo se da boljeg sveta zapravo i nema, ali je traganje bilo nužno. Taj kosovski etalon, ta večna borba dobra i zla saobražena u Kosovskom zavetu, to opredeljnje za nebesko, znači večno vredno nasuprot bezvrednom i prolaznom, uticala je bitno na moje formiranje. Sa Kosovom u sebi kao jednim neprolaznim bolom, ali i sjajem, ja sam oduvek znala da sve ima smisla, te i pojedinačna borba, individualno stvaralaštvo. I moram posebno da naglasim, onda kad više fizički nisam pripadala tom prostoru,to je još snažnije odjekivalo u mojoj duši i svesti i još više me obavezivalo na ozbiljnost i težnju ka boljem. I kad bih negde gostujući bila predstavljena kao pesnikinja sa Kosova i Metohije, uvek sam vodila računa o tome i šta ću da kažem uz mali zazor da možda i neopravdano prisvajam pravo na to, na snažne aplauze koji su upućivani upravo onome što je iza mene, što predstavljam samim mestom rođenja u lovištu Strahinjića Bana.
Brojni pesnici i pisci koji su stvarali pre i posle rata 1999. tražili su da im vi radite recenzije i kritike?
– Još dok sam bila u Prištini, bavila sam se savremenim stvaralaštvom koje nastaje na Kosovu i Metohiji i pisala recenzije na nova dela svojih kolega. Ali i sada vrlo često se odazovem kad me pozovu da govorim o njihovim knjigama na tribinama u Beogradu, to je nešto što najradije radim, jer me raduje svaki napredak ljudi iz mog zavičaja. Pisala sam o poeziji Darinke Jevrić, Radomira Stojanovića, Milana Mihajlovića, Novice Sovrlića, Aca Rakočevića, Srboljuba Tasića, Vidosave Arsenijević, Milorada Ivića, Zorana Nedeljkovića, Mirka Žarića, Ratka Popovića, Živojina Rakočevića, o Danici Andrejević, Miladinu Raspopoviću, o stvaralaštvu Branke Kasalović, Ljiljane Kljajić, Radmile Stojković Knežević… Takođe sam o mnogima radila i priloge za televiziju. S obzirom na to da ima i kolega iz drugih sredina koji rado pišu o Kosovu i Metohiji, uvek sam nastojala da takve knjige promovišem i uvek vrlo rado podržim.
Da li je poezija kosovskometohijskih stvaralaca dobila odgovarajuće mesto u Srbiji i u svetu?
– Nisam sigurna da se ta poezija dovoljno zna i da je u dovoljnoj meri zastupljena, ali znam da određene pisce poštuju i pozivaju na važne manifestacije kako u Srbiji tako i u svetu. Čini mi se da bi Društvo pisaca Kosova i Metohije na tome moralo više da poradi. Bojim se da pojedinci na isturenim pozicijama više brinu o sopstvenom prodoru nego o svim članovima koji retko dobiju priliku da negde otputuju i tako se za njih čuje izvan granica naše zemlje. Nažalost, govoreći generalno, neki pisci služe književnosti, a nekima ona služi za unosne poslove koji nemaju veze sa umetnošću. Ono što stvaraju pisci Kosova i Metohije je više nego dragoceno, jer nastaje iz pozicije odbrane identiteta i svedočenja istine o čoveku koji je izložen presiji, kome su ugrožena ljudska prava, pravo na slobodu izražavnja svoje posebnosti, na nesmetan razvoj i pripadanje svom nacionu. Mi sa Kosova i Metohije smo uvek znali ko smo, šta nam je cilj, čemu služimo i to nam je davalo jednu samosvest koja je sve olakšavala. Mi kao pisci sa već vekovima ugrožene teritorije, sa manjim periodima prividnog mira, uvek smo bili glasnici. I danas kad se naš narod na Kosovu i Metohiji, u Kosovskoj Mitrovici, bori za elementarna ljudska prava koju su tako flagrantno prekršena, a svet na to gleda ravnodušno. Šta drugo možemo osim da kriknemo do neba na takvu nepravdu. Tragično je saznanje da svet kroje oni u čijim je rukama sva moć da svoje zločinačke, pljačkaške i terorističke ciljeve sprovode najbrutalnije se izrugujući humanističkim i demokrtaskim načelima koje su im je tobož u prvom planu.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić