POSMATRAM ZIDOVE
Posmatram ispucale zidove moje kuće i paučinu.
Sedim u dnevnoj sobi, za stolom, gledam televiziju
i ručam a nisam čovek koji samo čeka noć i tminu.
Još tu mogu da pominjem nostalgiju i melanholiju.
Napolju sija sunce, vedro je i došlo je rano proleće.
Mačke skakuću, jedu hranu, igraju se i po bašti jure.
Poneka ptica na granu sleće, onda sa nje brzo uzleće.
A oči mi gledaju ili pak trepću i samo ovde žmure.
I šta još da dodam, možda nešto oštro ili čak lepotu?
Ili da sanjarim možda i prizivam kakvu čistu divotu?
A možda su to smaragdi, dijamanti, magnolije, mora,
pa zelena polja, izrasla mahovina ili narančina kora?
PONAVLJANJE
U nekakvoj sam knjizi davno pročitao
da se ovo što se dešava vazda ponavlja
a sve daleko od ognja, praznika i slavlja.
I čisto postaje prljavo, makar vas pitao:
kuda to idem i šta sada treba da radim?
Možda samo da ćutim i detelinu sadim?
Kiša će da nam pada a dani mi prolaze.
U daljini zle nemani zevaju i jezike plaze.
Sada ću ipak, ipak, sve ovo da prekinem.
I zamisliću belutke a i list ću da otkinem,
list višnje i to pre no što tu padne kiša.
I videću crnu mačku gde lovi sivog miša.