SMISAO ONOG ŠTO ŽIVIMO
Zašto uvek imamo opciju da se držimo bogohulne pozicije – šta sam ja bogu zgrešio/la i što se baš meni dešavaju neke stvari? Spas nije u tome da problema nema i da uživamo neprestano, već je spas u pronalaženju smisla života takvog kakav jeste.
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli trogodišnjak koga upravo teraju da jede boraniju u malom vrtiću u Pasterovoj…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica 7. razreda osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“ u Resavskoj nakon što je shvatila da će definitivno biti nedovoljna na polugođu i da zbog toga verovatno neće ići ni na zimovanje niti dobiti nove UGG-sice za Novu godinu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica srednje medicniske škole u Deligradskoj nakon što je shvatila da joj je simpatija iz odeljenja „seenovala“ poruku i da sada pokazuje telefon svom drugu iz klupe, uz onaj posebno ponižavajući podsmeh, uz ono „ej vidi ovu molim te“…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli student medicine po izlasku sa Instituta za anatomiju nakon što je sedmi put pao ispit iz anatomije…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli tridesetdvogodišnji muškarac po izlasku sa Klinke za urologiju u Resavskoj ulici gledajući otpusnu listu na kojoj nedvosmisleno piše da je sterilan, da njegovi testisi ne sadrže nijedan jedini spermatozoid i da nikada neće moći da ima svoju decu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli tridesetdvogodišnja žena tokom silaska niz stepenice sa odeljenja za multiplu sklerozu na Klinici za neurologiju u Ulici Doktora Subotića, nakon što su joj nesumnjivo potvrdili dijagnozu koje se najviše plašila…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli nešto starija žena na stepenicama ispred Instituta za onkologiju u Pasterovoj nakon što su joj rekli da ima još tri meseca života, možda šest…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli sredovečni čovek ispred kapele u Deligradskoj dok popunjava bezbrojne formulare sa kojima će moći da podigne svog sina jedinca, poginulog u saobraćajci tokom vikenda…
Ne znam. Zamišljam jednu veliku zgradu na Nebu. Neke velike stepenice. Bezbroj kancelarija. Ogroman broj zaposlenih koji obrađuju sve pristigle molbe i zahteve. Sve poruke srdžbe i ljutnje. Tapacirana vrata Direktora na poslednjem spratu do koga je jako teško doći, ali koji bi verovatno, kada bi imao vremena da se pozabavi Jednim Prosečnim Prepodnevom na Savskom Vencu u Beogradu, prokomentarisao da je to jednostavno tako i da je sve to deo Života i da nigde ni ne piše da će biti lako, te da nije poenta u tome kakav ti je život, već kakav si Čovek.
I prebacio svoje misli na neku Siriju, gde je isto tako jedno obično prepodne. Stvarno se divim ovima koji veruju da je život samo lep, sjajan i ružičast. Da je svuda cveće i proleće. I da nam Univerzum nešto duguje i da će nam dati sve što poželimo, jer smo posebni i mi to zaslužujemo. Ponekad pomislim da su oni možda srećnici i da su pravu, ali nisu i ja nažalost ne mogu u to da verujem.
Jer se Jedno Obično Popodne na Psihoterapiji sastoji od nekoliko ovakvih „šta sam ja Bogu zgrešio“ priča, ali zato znam, da čak i ovoliko nepravedan, nefer, okrutan, surov i ponekad besmislen život, ima smisla koliko god to paradoksalno zvučalo. I da je na nama da ga pronađemo, Sami Sebi.
Jer već sutra…
Jedan trogodišnjak će prvi put učestvovati u pozorišnoj predstavi, glumeći drvo.
Jedna učenica će otići na porodični ručak sa svojim ponosnim roditeljima nakon što je pobedila na opštinskom u recitovanju.
Jedna srednjoškolka će se prvi put poljubiti u parkiću ispred psihijatrijske klinike.
Jednog studenta će pijanog drugovi nositi kući u studenjak nakon položene anatomije i saznanja da „može“ da završi medicinu.
Jedan muškarac će osetiti prvu erekciju u životu nakon terapije na urološkoj klinici.
Jedna žena će prespavati noć bez epi napada uz nove neurološke lekove.
Jedna žena će preživeti karcinom dojke uprkos svim verovatnoćama i prognozama.
Jedan par će sutra izaći na onaj drugi izlaz sa GAK-a sa žgepčetom u naručju nakon 18-te vantelesne.
To je sve samo život… I jednostavno su takva Pravila Igre u ovom Univerzumu. Na ovoj Planeti. Nekad je jako ružno, a nekad je jako lepo. Što pre to prihvatimo i osmislimo ono što je do nas, to će nam pre biti bolje.
Jer, ako bi samo gorepomenuti Junaci zamislili da im se dešava sudbina jedne osobe iza njih u tekstu, ukoliko bi se mentalno samo za trenutak pomerili za jedno mesto unapred u priči, niko se ne bi preterano jedio ni sekirao ni bogohulio. Odmah bi potpisali taj Ugovor, ne čitajući mala slova.
Ovim dolazimo do osnovnih postulata racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije, da nismo uznemireni onim što nam se dešava već načinom kako to sagledavamo. Da su naša osećanja uvek posledica visoko subjektivnih konstrukata objektivne realnosti, to jest da naš način razmišljanja određuje to kako ćemo se osećati, a ne realnost sama po sebi. I da uvek imamo opciju da se držimo bogohulne pozicije – što baš meni? Ili zahvalne – hvala što se baš meni nije desilo nešto još gore iz Zemaljskog Dijapazona Muka.
Spas nije u tome da problema nema i da uživamo neprestano, već je Lek u Smislu. U našim malim principima življenja koji su u potpunosti u skladu sa našim sistemom vrednosti. Shvatanju da smo mi samo obični ljudi na jednoj običnoj planeti koja ima svoja pravila, pisana i nepisana u osmišljavanju besmislenog, u stoičkom trpljenju nedaća, u razvijanju mudrosti, u zahvalnosti, u ljubavi i u slavljenju Onih Retkih Čarobnih Trenutaka Sreće, Radosti i Smeha, zbog kojih vredi živeti uprkos Svemu…
Sa FB profila dr Vladimira Đurića