JUDIN MONOLOG
Iza zidina čula se tužbalica,
vazduh je pucketao u strepnji zaspalih bregunica
dok su masline spavale stojeći u usamljenoj tami.
Već je bilo kasno, čak i kad sam vratio srebrnjake.
Prekasno je i sad, ali još jedino mi konopac
preostao da zaustavi nezacelivo kapanje duše
po ravnodušnim vekovima.
Nisam se pravdao. To su izmislili drugi
da opravdaju sebe. Plašio sam se samo
da pri varljivoj mesečini ne pogrešim.
Tako bi sve propalo. Tek posle sam video
noćnog leptira. Možda je Duh stigao
suviše kasno da me opomene, ili nas je
anđeo žalosno posmatrao. Otkako su mi
sebični proroci ponudili izdaju –
primamljivu večnost, tako zaslepljujuću
da od nje ne videh ništa drugo, samo sam
mislio o tome – izazvati Gospoda i biti mu ravan.
Greše oni koji misle da je to bilo zbog srebrnjaka.
Oni su samo uobičajeni formular
koji dobiješ u zamenu za dušu.
Sloboda je otvorila svoja mnogobrojna vrata
i ja od svih njih izabrah tebe,
Sodomo, čekaj me…
ČAS TREĆI
Može li se izmeriti strah posle sumnje
i zemlja koliko je tvrda posle nesmirenog
počinka duše, pomisli razbojnik sa desne strane.
Može li se izmeriti kolika je dubina
smirenja u čoveku nakon što poveruje
i nebo utvrđeno spokojnim putevima,
pomisli razbojnik sa leve strane.
Bila su dobra vremena, sad su rđava,
pomisli prvi u poznom kutku svesti.
Bila su rđava, a sad doba ljubavi počinje da kruži,
pomisli drugi predajući telo zemlji
da mrtvi ožive u izdanku novom, u ruži
vetrova koju Reč zatalasa morima i legendom
i vrati se sve predato tami, sve predato memli.