O HOMEOPATSKOM LEČENJU
U knjizi “Čovek i njegov identitet” dr Vladeta Jerotić se bavi time šta zakoni homeopatije predstavljaju za ovaj još uvek alternativni način medicine i lečenja.
Osnovni zakon u homeopatiji glasi: similia similibus curantur (slično se sličnim leči).
Godine 1980. navršilo se 225 godina od rođenja Hanemana, osnivača homeopatije. Žestoko napadana u medicinskim krugovima u ono vreme, kao i danas, homeopatija je prokrčila sebi put, iako još nije uvršćena u strogo naučne metode lečenja.
Nema danas, ipak, niti jednog većeg grada u Americi, Evropi ili Rusiji u kome se pored tzv. alopatskih apoteka ne prodaju, u tim istim ili posebnim apotekama, i homeopatski lekovi. Broj homeopatskih lekara, čak i klinika, u porastu je.
Šta je bio bolesnik, a šta bolest, za prve homeopate istorije? Bolesnika, najpre, ne bi smeli odvajati od njegove fiziološke i kosmičke sredine, jer on podleže nizu uticaja: meteorološkom, rasnom, socijalnom, afektivnom, koji svi zajedno određuju različite reakcije prema starosti i konstituciji organizma.
Bolest nije nikakva izolovana pojava koju bolesnik pasivno podnosi. Ona predstavlja zahvat u čitavu supstanciju pacijenta, ona je fiziološko kretanje čitavog organizma, čiji pravi početak nije lako uvek prepoznati.
Brižljivo posmatranje i poređenje sličnosti i različitosti čovekovih bolesnih reakcija sa njegovim stanjima zdravlja, studija konstitucije, temperamenta, odbrambenih faktora, dovode lekara pravoj dijagnozi i prognozi. Tek je onda pristup terapiji otvoren.
U njoj, pak najvažniji princip jeste ostvarivanje jedinstva bolesnika, bolesti i leka.
Individuacija bolesti kroz prepoznatu individualnost bolesnika realizuje kliničku sintezu i uspeh u lečenju.
Nedavno sam pročitao da je neko rekao: „Čitava današnja nauka o čoveku najviše što je u stanju jeste to da prepozna tipično, još nikako i individualno“.
Svakom bolesniku odgovara, međutim, ona terapija koja je svojstvena njegovim reakcijama.
Principi homeopatije, kako ih je Haneman definisao, ostali su do danas nepromenjeni. Da ih ponovimo:
1) Zakon sličnosti (sve supstancije koje su u stanju da kod zdravih ljudi proizvedu izvesne bolesne manifestacije, u stanju su da kod bolesnog otklone slične manifestacije).
2) Individuacija bolesnika (vodi se računa kako o egzogenim faktorima, kao što su: klima, socijalna sredina, porodična sredina, profesija, tako i o endogenim faktorima: ravnoteža neuroendokrinog i neurovegetativnog sistema).
3) Individuacija leka (svakom bolesniku dati lek koji odgovara njegovom organizmu).
4) Razblaživanje medikamentozne supstancije (treba reći da su u homeopatskoj medicini u pitanju iste osnovne materije iz kojih se dobijaju lekovi kao i u alopatskoj medicini).
Na kraju, svakog će čitaoca da zanima kakve uspehe ovakav, za današnje pojmove pomalo čudan metod lečenja, može lekar da postigne kod svojih pacijenata. Na ovo pitanje nije nimalo lako da se odgovori.
Pisac je posetio dve homeopatske klinike, jednu u Nemačkoj (Štutgart), drugu u Švajcarskoj (Arleshajm kod Bazela). U njima je mogao samo površno da oceni da su bili u pitanju isti bolesnici, i to od najtežih srčanih pa do nekih mentalnih poremećaja, koji se viđaju i na običnim klinikama.
Uspeh u lečenju bilo je teško proceniti za vreme ovih kratkih poseta.
Naravno, i njemu se, kao i ostalim racionalistički odgajenim lekarima našeg doba, nametala sumnja i pitanje sugestivnog, odnosno autosugestivnog dejstva ovakvog načina lečenja. Ovo utoliko više posle zanimljivih ogleda u zvaničnoj medicini sa placebom (neutralnom supstancijom koja često proizvodi iste ozdravljujuće efekte kao i pravi medikament).
Ipak, kada se ostane oči u oči sa onim principima kakve su izgradili Hipokrat, Paracelzius, Haneman, kada se negde u samom sebi ponovo, tu i tamo, pronađe izgubljena ravnoteža mikro i makro kosmosa i njihovih zakona, naučna i ljudska radoznalost za homeopatiju opet raste.